Zagađen vazduh koji možete da dotaknete, klanice po obodima Beograda, džedaji koji kroz noć jure migrante, građevinska mafija, zelenilo koje nestaje. Da li je dobro većini ili samo odabranoj manjini?
Dođe momenat kada vam pisanje afirmativnih tekstova deluje neprikladno, usiljeno. Traženje te čuvene vode u čaši koja prelazi polovinu. Realnost nekada bude jednaka predaji, ili u blažoj verziji spoznaji nemoći. A ima li goreg osećaja od tog? Bolno otrežnjujući šamar.
Vazduh koji možete da dotknete, klanice po obodima Beograda, džedaji koji kroz noć jure migrante, građevinska mafija, zelenilo koje nestaje.
Ne, ovde nema prve i druge Srbije, Vučića ili Đilasa, autokrata ili demokrata. Karta političkog etiketiranja nema prođu. Ovo je borba za goli život! Ne želite da vas legitimišu balavci od dvadesetak godina sa kačketima ala Veljko Belivuk. Ne želite da se sve češće koketira sa fašizmom, antisemitizmom, da vas likovi poput Miše Vaciće i Sime Spasiće, koji svoje rodobljulje debelo naplaćuju iz državnih fondova, edukuju po ulicama, a da ne mogu dve prostoproširene rečenice da sastave.
Često vraćam film iz svojih prethodnih tekstova o Beogradu, u kojima se kao davljenik vraćam duhu grada koji se gubi, ali je i dalje tu. Želeo sam silno da verujem da je i dalje tu, verujem i sada, ali svakim danom sve manje.
Kladim se na tradicionalnu žilavost Beograda, koji je umeo da svari ono što bi drugim gradovima trajno blokiralo creva. Ali svaki stomak ima svoju meru tolerancije džanka.
Oslanjam se prevashodno na ljude, te divne ljude ovog grada, koji naše goste iz inostranstva obore na pod srdačnošću i gostoljubivošću. Lepo je to rekao jedan moj prijatelj iz Argentine, zaljubljen do ušiju u naš grad. Shitty transitional city with big hearted people.
Od svih navedenih pojavnih oblika naše muke, više me muči jedna druga stvar.
Ljudi se polako predaju. Nekolicina mojih skorašnjih sagovornika najavljuje odlazak iz glavnog grada, ljudi koji su u Beogradu odrasli, koji ga mnogo vole. Kvalitet vazduha, odustvo ljudi (kao duhovne kategorije, ne antropološke), neprihvatanje drugačijeg, isključivost, osećaj gubitka slobode. Ne čak ni novac! Razlozi su šarenoliki i lični. I legitimni. Ali ovaj grad više nema kapacitet da dozvoli da ga ijedna misleća glava napusti. Nestajemo.
Sloboda
Sloboda i vazduh. Ne znam koja od ove dve esencijalne životne kategorije više nema cenu i šta manje može da se kupi. Krenuću od slobode. Pre 30 godina, kada smo živeli pod autokratijom Slobodana Miloševića, kao jedan od izduvnih ventila koristili smo jaja, a sada su i ona luksuz, kao uostalom i nezadovoljstvo i bunt. A ako do bunta i dođe ili ste nečiji ili – državni udar.
U jednoj od najpoznatijih beogradskih ulica, Njegoševoj, u ponoviću sebi 21. veku, pošto mi deluje da je ovde vreme stalo u devedesetim, tema su i dalje četnici i partizani, muslimani i pravoslavci, tema je mržnja, tema je rat. I ta tema se neguje i tetoši kao mali zlatni retriver, jer ona donosi glasove. A šta je budućnost bez vlasti?
Pa, za one na vlasti ona ne postoji. Nema je. Sve je zato do kraja, do balčaka. Malo srdačno zdravljenje sa Makronom, i uloga najboljeg đaka madam Merkel, mir u regionu, pa malo Ratko Mladić, Narodne patrole i Levijatan. Tito je lavirao između Zapada i Istoka, a ovde se lavira između teškog šovinizma i ksenofobije i demokratije, ljudskih prava. Ovo prvo balansiranje moglo je da košta samo Tita, a ovo drugo, košta sve nas i tome svedoče i naše ulice, na kojima ćemo se uskoro kako deluje boriti na život i smrt.
Gde su se zadenuli oni vajni izraelski PR stručnjaci da kažu da je negativan PR da tri korpulentna muškarca razvlače stariju ženu, Aidu Ćorović. Kada bilo koja vlast dođe u fazu da im ni PR više ne treba – u maniru odavde možemo sami, znate koliko je sati.
Beogradom šetaju polumilitarni eskadroni ćelavaca u spitfajerkama, kao nekakva samozvana ispomoć policiji, koju inače svi plaćamo da nas štiti. Likovi koje smo nekada zaoblizali u luku, sada su kao jaje jajetu onima zbog kojih bi trebalo da se osećamo spokojno i sigurno. Jezivo. Ne znate da li će neko da vam skine patike ili odbrani od siledžije.
Vazduh
Kada udišete vazduh koji je kvalitetom u rangu onog u Pešavaru ili Kalkuti, a često i nekvalitetniji, morate da se zapitate da li je ovo to? Da li je vredno življenja taman da su nam sve zgrade poput pariskih, da imamo rimski Koloseum umesto “Staklenca”, klimu Tenerifa.
Jedna poznanica koja živi u Višnjici rekla mi je nedavno da je ovog avgusta pet dana zbog požara u Vinči držala čađave prozore zatvorene. U 21. veku. Informacija koja nije zainteresovala nikoga u svim ostalim delovima grada, koji nisu imali sličan problem, kao i za mnoge druge gradske teme. Otišla je solidarnost čini se odavno u kanalizaciju (koja i sama puca po šavovima), a ona je temelj svake vrste zajedništva. Solidarnost, ne kanalizacija.
Vazduh, ideologiju i političke teme, šiša za šest dužina. jer mnogo je važniji. Čak i u Srba, gde je politika sve. Kod njega nema čiji ste, jeste li za rokanje po regionu ili gej parade. On spada u one esencijalne teme, koji potpadaju pod – kvalitet života. Taj isti vazduh udiše i onaj baja u penthausu u Beogradu na vodi, kao i uboga sirotinja. Njega ne može da filtrira ni Roleks ni Sen Loren torba. On ne može da se kupi, da mu tutnete 200 eura i da postane bolji. Nije on Evian. On čeka i svu tek nerođenu decu kao iskusni ziheraš. Iza ćoška. Bam.
U Beogradu je nastao paralelni svet koji guta sve pred sobom. Tako funkcioniše svaki ekosistem koji je baždaren na matrici ili si sa mnom ili si protiv mene. On sebi zida nove stanove, pravi nove spomenike, nove delove grada, pa i metro. On će izmisliti i nove ljude ako treba!
Njega za gambore u prestižnim beogradskim restoranima, starlete sa napumpanim usnama, i Balensijaga cipele boli ćoše, i za kulturu, i tradiciju, ćoškiće, kafane, ugljen dioksid, samo dok se toči šampanjac, dok im se klanjaju, i dok ih moć trese kao groznica. Toliko su gladni toga i nezasiti. I sve pršti, i ništa ne staje.
Investitori u Beogradu, jednako nabildovani i ljuti preduzetnici ne dozvoljavaju ni novinarima da im postave pitanja na sred ulice, javnog dobra, a kako li tek onda sme neka sredovečna gospođa da se požali što joj se pola stana u zgradi pored urušilo zbog novogradnje? Koliko ste puta videli kako tipovi na steroidima prinudno izbacuju starice i starce iz svojih stanova? Reću ću vam ja, previše.
U saobraćaju i dalje iz kola prvi izleću oni iz džipova i novih Rejndž Rovera, koji idu kao alva. Beograd je postao grad u kojem vlada zakon jačeg. Surovi biceps, prangija i bejzbolka. Ukoliko naletite na pogrešnog, odneće vas crni mrak. I ne možete mu ništa.
Nema više Miljana Miljanića u Maderi, niti Muharema Pervića i Bore Todorovića u Klubu književnika. Tamo je sada nova elita, koja maže čuvene Budine krempite. I dobro im je. Mnogo im je dobro. Čitava bulumenta ljudi koji su zbrinuli sebe i svoje, kojima je zbog toga savršeno okej i da se Kalemegdan pretvori u novi hipodrom ako treba, da se uruše spomenici, da se poseče i Košutnjak ako treba. Da se zida, da se lapa, i da se sve to ovekoveči na nekom instagram profilu za običan plebs.
Na sve ovo, svedoci smo da ni legende koje su beogradski duh kreirale, ne traju večno, pa nam odlasci gromada poput Minje Subote i Dude Ivkovića rupu čine još većom i samo dodaju so na ranu.
Ukoliko Beograd želi dubajsku estetiku, Cecu na trgu za Novu godinu, i ukoliko je to većina, ja ću to prihvatiti. Promenite sve nazive ulica, u svaku instituciju postavite svog nahiju, naplaćujte duplo ulazak u muzej Nikole Tesle onima koji za vas ne glasaju.
Ali za gušenje u zagađenju, za odvođenje u haustore ukoliko imate drugačije mišljenje, za rušenje spomenika kulture i seču drveća, za to nijedna većina nikada neće biti dovoljna, ume i konfor nekada da zavara. Nezadovoljstvo malog čoveka osnov je svakog bunta. Tog sa cementom u ruci, ne buržoazije u Jevremovoj. Jevremovoj, pošto su Senjak i Dedinje već nafilovani novom vladajućom klasom.
Kad se taj sa ceresitom na leđima naljuti biće problem, iako mu očigledno treba nešto više vremena da mu gorčina PM čestica u ustima postane nesnošljiva, ukoliko ga već sloboda ne interesuje. To je možda i jedina svetla tačka, ton zbog kojeg ovaj tekst neće biti puki defetizam. A dvoumio sam se, nije da nisam. Poslao sam drugu email sa pitanjem – ima li smisla? Odgovorio mi je – “itekako ima smisla, jer je bukvalno borba za goli život”.
A u borbi za goli život, niko nema šta da izgubi, pa ni mi.
Vitraž | Pavle Jakšić
Cover 📷: N1
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
