Feljton o Džefriju Epstinu čiji slučaj prikrivanja i mračnih tajni deli Ameriku, ali i utiče na čitav svet, koji većinski žudi za istinom.
Veksner nije bio jedina krupna zverka koja je stala iza Epstina. Daglas Lis, opasni i vešti bezbednjak koji ga je povezao kako sa britanskim službama, političarima i ekonomistima u Evropi, tako i sa Pentagonom, Kašogijem i drugima, učinio je za njega još jedan važan “netvorking”. Ispostaviće se, ne samo poslovni i interesni. Poznanstvo sa Robertom Maksvelom dodatno je etabliralo Epstina u svim opsezima sfere moći.
Robert Maksvel, rođeni Čehoslovak (Jan Ludvik), jevrejskog porekla, kasnije britanski medijski vlasnik, političar i prevarant, rođen u siromašnoj ortodoksnoj jevrejskoj porodici koja je govorila jidiš i imao je šestoro braće i sestara. Većina njegovih rođaka je umrla u Aušvicu nakon što je Mađarsku okupirala nacistička Nemačka 1944. godine. U maju 1940. godine, pridružio se čehoslovačkoj vojsci u egzilu u Marseju, da bi bio uključen u akcije širom Evrope, od plaža Normandije do Berlina, dostigavši čin narednika,a 1945. godine kapetana. U januaru iste godine, Maksvelovo herojstvo u „napadu na nemačko mitraljesko gnezdo“ donelo mu je Vojni krst koje mu je uručio feldmaršal sa titulom sera Bernard Lo Montgomeri, čuveni “Monti od Alameina”, kojem su Nemci potpisali kapitulaciju 4. maja 1945.
Maksvel je priključen Ministarstvu spoljnih poslova Britanije, radio je u Berlinu tokom naredne dve godine u odeljenju za štampu. Zvanično je naturalizovan 1946. godine kada je promenio i ime.
Imperija
U narednim godinama radio je u izdavaštvu, izgrađujući Pergamon Press u velikog akademskog izdavača, da bi sukcesivno počeo da kupuje kompanije, British Printing Corporation, Mirror Group Newspapers i Macmillan Publishers, kao i druge izdavačke kuće. On je u osnovi imao monopol u dobijanju naučnih radova iza Gvozdene zavese i prevođenju i uređivanju časopisa koji su kasnije distribuirani na Zapadu. To mu donosi ogroman novac, i njegova imperija počinje da se širi. Mogao je tada da se uporedi sa Rupertom Mardokom danas, bio je milijarder kada je to za današnje pojmove nešto i značilo.
U julu 1984. godine, Maksvel je kupio Mirror Group Newspapers, izdavača šest britanskih novina, uključujući Daily Mirror za 113 miliona funti. To je dovelo do medijskog rata između Maksvela i Mardoka, vlasnika News of the World i The Sun.
Maksvelove veze sa istočnoevropskim totalitarnim režimima rezultirale su kroz nekoliko biografija lidera tih zemalja, intervjuima koje je vodio Maksvel, zbog čega je kritikovan. Na početku intervjua sa rumunskim diktastorom Nikolajem Čaušeskuom, tadašnjim komunističkim liderom zemlje, upitao je: „Kako objašnjavate svoju ogromnu popularnost među rumunskim narodom?“
Imao je i politička leđa, pošto je kao laburista Maksvel izabran za poslanika u parlamentu početkom šezdesetih (ponovo reizabran 1966. godine). Svoju, Maksvel fondaciju u Lihtenštajnu osnovao je 1970. godine
Odanost državi Izrael
Paralelno sa biznisom bio je odan i svojim korenima. Šezdesetih postaje blizak Mosadu, kojeg je u Britaniji tih godina reprezentovao kasniji premijer Jicah Šamir, blizak ozloglašenoj grupi Stern. Mosad je delovao u suštini kao tajni fond za izraelsku obaveštajnu službu, za operacije van radara, u kojem su radili ljudi poput Arija Manašea, Viktora Ostrovskog, koji su kasnije o Maksvelu i svedočili. Šamir se pojavljivao se pred bogatim i uspešnim ljudima sa karikaturalnom ali verodostojnom konstrukcijom “sada je vreme da vratite dug otadžbini”.
Uloga koju je Šamir imao prema Maksvelu bila je slična onoj Maksa Fišera prema Lesu Veksneru u Ohaju. Maks Fišer bio je cionista i Veksnerov mentor neko vreme, čovek koji je bio fokusiran na filantropiju, doprinose za, jevrejske i cionističke ciljeve.
Veksnerova fondacija jeste davala novac recimo Državnom univerzitetu Ohaja i lokalnim organizacijama u Kolumbusu ali suština je bila “ti si jevrejski milijarder, velika i važna osoba u najmoćnijoj zemlji na svetu. Imaš obavezu prema svom narodu.“
Obavezu je shvatio i Maksvel, koji je bio deo Iran-Kontra afere, koristeći sve prethodne kontakte i date privilegije, ali i moć koju je imao kroz novac. Sa druge strane je bio sposoban i hrabar, neka vrsta amoralne zveri, za koga se pred smrt spekulisalo da je ubijao i civile u Nemačkoj. Nije slučajno što je baš on isleđivao nemačke SS trupe.
Očuh Entonija Blinkena, bivšeg prvog čoveka Stejt departmenta u Bajdenovoj administraciji bio je najbliži poverenik Roberta Maksvela, dok pored Donalda Trampa često na konferencijama za štampu stoji prvi čovek američke ekonomije Hauard Latnik, Jevrejin koji je bio Epstinov prvi komšija u Njujorku.
Fokus je bio na dopremanju oružja za Izrael, što se nekada davno spekulisalo i za američkog predsednika Lindona Džonsona. Toliko se zaneo da je zaboravio čije je zapravo državljanin.
Ministarstvo spoljnih poslova sumnjalo je da je Maksvel tajni agent strane vlade, moguće dvostruki ili trostruki agent, i da je neko koga je „finansirala Rusija“. Poznato je da je imao veze sa britanskom tajnom obaveštajnom službom (MI6), sovjetskim KGB-om i izraelskom obaveštajnom službom Mosad.
Novinar Sejmur Herš iz lista „Njujorker“ ponovio je neke od optužbi tokom konferencije za novinare u Londonu održane povodom promocije Heršove knjige „Samsonova opcija“ o izraelskom nuklearnom oružju krajem osamdesetih.
Da bi sve navedeno ostvario, a da ne bi vadio novac baš iz svog džepa, godinama je na slepo pljačkao penzioni fond svoje kompanije, do poslednjih ivica solventnosti. Kada se to dogodilo, po Benašeovoj priči, otišao je kod svojih prijatelja u Mosad i rekao im: „Vidite, sve sam uradio za vas tokom godina. Izvući ćete me iz ovoga nekako, na ovaj ili onaj način, bilo da mi date novac, bilo da se pozabavite problemom u Britaniji, izvući ćete me iz ovoga”.
Njegov nastup, verovatno preagresivan za Mosad, koji i ne zna za pregovaranje, bio je najverovatnije i njegov kraj, pa je pronađen kako pluta blizu svoje jahte Gilejn blizu Kanarskih ostrva.
Gilejn i smrt
Koliko je poštovao Epstina, ili ga se plašio govori i podatak da je aminovao vezu svog najmlađeg deteta, ćerke Gilejn sa Džefrijem. Široko je rasprostranjeno verovanje da veza između Epštajna i Gilejn nije nastala slučajno. Robert Maksvel ju je poslao u Njujork 1991. godine da nadgleda operacije nakon što je kupio „Njujork Dejli Njuz“. Izveštaji sugerišu da je Epstin možda već tada bio u Robertovoj orbiti, verovatno pomažući u upravljanju ili zaštiti sredstava Maksvelovih sve nestabilnijih poslova. Epstin je bio čest gost u njegovoj velepnoj vili na brdu Hedington.
Put do pakla popločan je dobrim namerama, pa je tako ona završila u zatvoru na Floridi, sa presudom od 20 godina zatvora za trgovinu ljudima i maloletničku prostituciju, sve to kao njegova madam, devojka, glavni operativac za podvođenje. Gilejn je nakon očeve smrti pobegla u visoko društvo Menhetna iz visokog društva Londona, praveći društvo tada neženji Epstinu, koji je provodio 600 sati godišnje u svojim raznim avionima dok je svet obilazio tražeći investicione mogućnosti. I decu.
Misteriozna smrt i sahrana na Maslinovoj gori
Maksvelova smrt, za koju se tvrdilo da je došla kao posledica uriniranja sa jahte i pada, pobudila je dodatne sumnje. Zvanična presuda istrage održane u decembru 1991. godine bila je – smrt usled srčanog udara u kombinaciji sa slučajnim utapanjem, iako se tri patologa na istrazi nisu složila oko uzroka njegove smrti. Ukoliko pitate Gilejn, ona nema dvojbe – njenog oca su gurnuli sa jahte. Oni na brodu su izjavili da ga nisu videli kako pada sa broda.
Maksvelu je priređena raskošna sahrana u Izraelu, kojoj su prisustvovali izraelski premijer Jicak Šamir, nekadašnji bliski prijatelj, izraelski predsednik Haim Hercog, najmanje šest aktivnih i bivših šefova izraelske obaveštajne službe i mnogi dostojanstvenici i političari, i vladini i opozicioni. sahranjen je na Maslinovoj gori u Jerusalimu, okrenut ka Zapadnom zidu, što je najveća moguća čast.
Hercog je održao pogrebni govor, a Kadiš je recitovao njegov kolega preživeli Holokausta, prijatelj i dugogodišnji advokat Samuel Pisar.
Maksvelova smrt je izazvala nestabilnost u njegovom izdavačkom carstvu, gde su banke frenetično zahtevale otplatu svojih ogromnih kredita. Uprkos naporima njegovih sinova Kevina i Ijana, Maksvelove kompanije su ubrzo propale. Usledila je lančana reakcija: njegove kompanije su propale, a porodica je gurnuta u bankrot.
Džesi Armstrong, tvorac serije „Naslednik“, izjavio je da je Maksvelova biografija „Maksvel: Konačna presuda“ uticala na stvaranje serije.
Epstin i Gilejn su zajedno bili u Njujorku, svako u svojoj orbiti, a javnost Džefrija tek uskoro postaje svesna…
Nastaviće se.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: Rob Bogaerts (ANEFO) – GaHetNa (Nationaal Archief NL)
Pratite Vitraž:
