Svako od nas, uvereni smo u sebi čuva makar jednu emociju kojom je povezan sa muzikom Erosa Ramacotija. Ona je, a to smo znali godinama unazad imuna na pojam vremena, žanrove, dob obožavatelja i trendove.
Radost, seta, melanholija, romantika, žudnja, sve navedeno Eros je u Beogradu sinoć izneo u svom glasu, poput špila karata u rukama. Beograd ga je čekao čitavu večnost, ali nakon jučerašnjeg koncerta shvatam da za sve postoji razlog. Dobili smo Erosa kakvog smo ga držali u najlepšim sećanjima, ali uz patinu koja ga je učinila životnijim i jačim.
Od prvih taktova “Stella Gemella” do završnih “Più bella cosa” Eros je bio ličan. Floskula “nije odradio koncert”, kakvu umemo da čujemo kada nas ispoštuju strane zvezde, za koje nekako nismo očekivali da će potpuno sebe dati zemljama trećeg sveta u Evropi, u ovom slučaju bi bila teška uvreda za ono što nam je Eros sinoć dao.
Prvo shvatite slušajući ga, koliko je zapravo naših uspomena Rimljanin, rođen u predgrađu Ćinećita oslobodio. Onda vidite, koliko su te uspomene ljudima bile važne. Odlasci u toilet odlagani su beskonačno sa nadom da će baš sledeća numera biti neka manje važna. Tu je nastao problem.
Kada neko veže, nehajno na sredini koncerta “Dove c’è musica”, “L’ombra del Gigante”, “Cuando Amore Sei”, shvatite da je svaki njegov koncert retrospektiva kojoj je svaki vremenski ram oskudan.
Simbolično je koncert otpočeo i završio sa pesmama, po našem mišljenju, njegovog najboljeg albuma Dove c’è musica (1996, sedmi album), na kome je i njegova najličnija numera “Aurora” posvećena ćerki. Čuveni snimak sa stadiona Olimpiko u Rimu, kada 80.000 ljudi horski sa njim daje omaž maloj Aurori, večna je preporuka za sve one kojima su trnci dnevna doza endorfina. Na tom albumu prateće je vokale pevala Lin Dejvis, koja je sarađivala sa legendama poput Marvin Geja, Stivi Vondera, Anite Bejker.
Nepisano pravilo da kod pevača koji dugo traju vrede samo davno izvedene pesme stereotip je koji je Eros doveo do apsurda već na početku koncerta. “Ho Bisogno Di Te” i “Buonamore” sa novog albuma Vita ce n’è sjajne su numere, koju su odmah prepoznali oni revnosni poštovaoci njegove muzike. Album Noi, na oduševljenje posetilaca reprezentovan je sa “Un Angelo Disteso Al Sole”. Eros je izvukao maksimume svog poznavanje srpskog, komunicirajući sa publikom, u koju se kasnije spustio, tek da potvrdi da je sve vreme bio deo nas, onaj najlepši.
Publici je trebalo dosta vremena da sebe da upola koliko je to činio Ramacoti. Godinama unazad beogradska publika je bezvoljna, pomalo izveštačena, inertna. Mnogi su želeli da zapevaju, ali nisu bili sigurni da li će pogoditi dikciju, kao da su na časovima na Kolarcu. Većini je pase da zaigra. Odlazak na sedeći koncert vezuje me za filharmoniju ili eksperimentalnu muziku, ne melodije uz koje celo veče možete da se smejete i ljubite, ispijajući vino. De gustibus non dispotandum est.
Prvi deo koncerta anestezirana publika nije obeshrabrila Erosa, što je njegov sjajan nastup učinilo još vrednijim. Njemu je iz nekog razloga Beograd bio ličan, i važan. Uz dečačku energiju, i punu dozu italijanskog šarma povezao je, usled rominjajuće kiše melanholične Beograđane i sebe pesmom “Fuoco Nel Fuoco”. Kao da je 2000. godina bila juče.
Eros bi naravno i bez ove povratne reakcije publici na dar izveo “Musica è”, “Un’ Emozione Per Sempre”, “Se bastasse una bella canzone”, “Un’ altra te”, “Cose della vita”.
Erosov koncert je jedna od lepših muzičkih priča koje su nam se dogodile. Ovakvi koncerti prema autorima koje idealizujemo i volimo bude još veće poštovanje. Njegov koncert podsetio me je na veče u Areni benda One Republic od pre nekoliko godina. Tada je doduše bilo skoro prazno, ali su oni odradili koncert kao da su svirali na Vudstoku.
Istu energiju, maštu, zanesenost, dao je, ovaj put u popunjenoj Areni i vanvremenski romanista. Koncert je sjajno organizovan, uz dodatno odavanje poštovanja ljudima iz Charm Music-a koji su konačno Erosa doveli kod nas. Nažalost u Srbiji se danas sluša takav ruralni kič, da je i dovođenje svetski poznatih zvezda, ogroman rizik koji iziskuje veliku hrabrost.
Kada delom dovodite izvođače koje volite, a ne one koji su nužno komercijalno isplativi, zaslužujete da pokupite sve lovorike. Sa druge strane to je i misionarski čin, i vetar u leđa kulturi i nekom drugom sistemu vrednosti koji u Srbiji godinama zamire. Rukovodstvo Arene bi takođe moglo da bude manje inertno i nekrativno. Bez ikakvih dodatnih sadržaja, sa ponudom bajatih kokica u kesici za grisine, i otvoreno pivo u čašama. Stekli biste utisak da ste na koncertu u Čečeniji 1970-ih, a ne u Beogradu 21. veka.
Eros Ramacoti nam je suptilno dao nove uspomene na već postojeće, koje ćemo prepričavati, i sećati ih se. Ponovo nam je dao večnost. Setiće se i on ove večeri uvereni smo, dok bude sedeo na Trastevereu, u jednom od svojih omiljenih lokala Calisto, u blizini najstarije (340) rimske crkve Santa Maria.
Vitraž
