Ekskluzivni intervju novinarke Anđele Ignjačević sa multidisciplinarnim umetnikom iz Irana koji objašnjava goruću temu ljudskih, ženskih prava u Iranu o kojoj svet nažalost skoro da ne zna ništa.
Godina 2022. Ostaće upamćena kao grozna za ženska prava širom sveta. Dok je u SAD ukinut “Roe protiv Vejda”, proces koji je ženama garantovao pravo na legalan i dostupan abortus, u Srbiji silovatelji ponosno daju intervjue i gotovo se hvale svojim zločinima, a Bratislav Gašić, koji je pre sedam godina rekao “da voli novinarke koje lako kleknu” sada član tela za rodnu ravnopravnost. Ako niste znali šta je ironija, sad znate.
Volela bih da napomenem da SAD, država koja sada ima 13 članica u kojoj je abortus nelegalan, u nekima kao što je Alabama, čak i u slučaju silovanja, nema ustavom garantovan ni jedan jedini dan plaćenog odsustva za žene nakon porođaja. Neplaćeno ima samo 12 nedelja.
Možda bi abortusa bilo manje kada bi se ovo promenilo?
Sa druge strane, svedočimo totalnoj kulturnoj revoluciji u Iranu nakon ubistva Mahse Amini. Mnogi su zapazili pokret na društvenim mrežama – od nasilnih protesta, desetine femicida, do slika i klipova na Instagramu u kojima žene širom sveta seku kosu u znak podrškama hrabrim ženama Irana. Ipak, preko medija retko možemo sastaviti potpunu sliku o događajima koji se odigravaju na drugom kraju sveta, a mnogi nemaju ni kontekst o kulturi u kojima se događaji odigravaju.
Mnogi čak ne znaju da Iran nije arapska zemlja, već persijska kultura, jedna od najstarijih na svetu, ne govore Arapski, već Farsi jezik. Jedna su od najstarijih kultura na svetu, a iako su većinski muslimanske veroispovesti, u državi se praktikuje i jedna od najstarijih religija na svetu – zoroastrijska.
Da bismo vam pomogli da bolje razumete situaciju i koliko je važna, razgovarali smo sa mladim gitaristom iz gradića u Iranu (poznat redakciji). Njegovo ime je zbog veoma ugrožene bezbednosti promenjeno, pa ćemo ovog multidisciplinarnog umetnika za potrebe teksta zvati Ervin.
Ćao Ervine, reci nam nešto o sebi.
Rođen sam 1994 u Kazvinu, gde i živim. Ja sam multidisciplinarni umetnik i radim u oblasti muzike, animacije, filma i ilustracije. Završio sam vazduhoplovno inženjerstvo na Amirkabir Univerzitetu, kao i filmsku režiju.
Da li možeš da nam jasnije razložiš situaciju u Iranu?
Nakon smrti Mahse Amini, ulice su pune hrabrih protestanata. Važno je napomenuti da postoji ustavni zakon koji dozvoljava održavanje mirnih protesta, ali je ovo pravilo odavno zaboravljeno od strane režima. Dakle, svaka vrsta protesta nailazi na najzlobnije i najnasilnije reakcije režima. Hrabriji ljudi izlaze na ulice peške, a pristalice se okupljaju u automobilima i pokazuju svoju podršku trubeći i ometajući saobraćaj tako da snage bezbednosti ne mogu lako da dođu do protesta.
Atmosfera je ispunjena strahom i mrakom. Snage bezbednosti koriste najnasilnije strategije da razbiju proteste. Takođe uveliko hapse sve koji izgledaju sumnjivo, muče ih da daju lažna priznanja. Mnoge od uhapšenih su silovani i ubijeni pod mukama, a mnogi od njih su nestali i od njih nema vesti. I uz sve ove strašne događaje, ljudi se i dalje svakodnevno opiru i protestuju, čak i jače nego u ranim danima.
Kako se osećaju tvoje prijateljice i rođake?
Generalno, glavno osećanje koje svi imamo je strah. Zato što su svi krivi u očima ovog impotentnog režima i nikada nećete znati kada i gde će doći po vas! Ovaj strah je još veći kod žena jer su mnoge žene koje su uhapsile snage bezbednosti više puta silovane. Režimske snage nemaju moral i rade šta god hoće sa ljudima koje hapse. Takođe, mnoge majke su izgubile svoju decu, ili imaju člana porodice kojeg su snage uhvatile, tako da postoji i ova teška tuga. Teško je zamisliti kroz šta majka prolazi kada joj decu muče, siluju ili ubijaju.
Ne možemo poreći neverovatan heroizam Iranki. Kako je došlo do njega? Na kakve probleme nailaze od konzervativnijih članova porodice?
Nemam jasan odgovor na to kako nalaze hrabrost. Pretpostavljam da sve što mogu da kažem je da postoji tačka tolerancije za koju osoba može da toleriše nepravde koje su mu učinjene i Iranci su je prevaziši. Posebno žene, jer Islamska država tretira žene kao robu muškaraca. Uzmimo na primer hidžab, žene nemaju pravo da biraju svoju odeću po šerijatskom zakonu. Žena se smatra pola muškarca u stvarima kao što su nasleđe ili svedočenje pred sudom i tako dalje. I ovo su samo neki primeri svih tragičnih ponašanja Islamske države prema ženama.
Neki ljudi su na zapadu zbunjeni borbom protiv nošenja hidžaba jer se drudge hrabre žene u Evropi na primer bore za pravo da ga nose. To nekima na zapadu unosi skepticizam povodom podrške. Da li možeš da nam daš kontekst? Kakav je bio Iran pre 1979?
Prvo moram da naglasim da ovaj pokret nije nastao samo oko hidžaba. Hidžab je deo toga, ali ne sve. Ovaj pokret pokušava da oslobodi ljude od svih oblika nepravde koje koristi režim da oduzme slobodu ljudima i da tako obezbedi održiv način da diktatura opstane. Borimo se protiv čitavog sistema tiranije, a ne samo protiv jednog njegovog pravila. U kontekstu hidžaba, cilj nam je da damo ovu slobodu pojedincima, tako da ako neko veruje u to, može da nosi hidžab, a ako neko ne veruje u njega, da ne bude ubijen.
Takođe je važno napomenuti da Iran nije, kako mnogi stranci smatraju, arapska zemlja. Islam je napao Iran pre mnogo vekova silom rata. Islamska kultura u Iranu prožeta je dugom persijskom baštinom, a sada strahom, što je normalizovana kultura. Pre toga najčešća iranska religija je bio zoroastrizam koji nema pravila oblačenja. Čak i pre revolucije 1979, Iranke su bile slobodne da biraju svoju garderobu, a hidžab je bio neobavezan. Islamski režim je uveo obavezni hidžab i proglasio zakonom i uprkos mnogim protestima žena u to vreme, oni su insistirali na ovom zakonu i odbacili zahtev ljudi.
Koliko smrti je usledilo nakon ubistva Mahse Amini? (odgovori su dati 30. Oktobra, 2022)
Do sada je bilo preko 14 000 hapšenja i skoro 300 ubistava, od kojih 30 čine mala deca i maloletni tinejdžeri. Nije precizno jer režim stalno laže o tome. Oni falsifikuju priče o smrtima. Na primer, pokušali su da opravdaju smrt Mahse Amini govoreći da je bila bolesna pre nego što je odvedena u policiju za moral. Oni takođe pokušavaju da opravdaju druge velike smrti istim tipom izgovora, na primer, uhapsili su, silovali i ubili Niku Šakarami, 17-godišnju tinejdžerku i nisu dozvolili njenoj porodici da vidi telo ili da obavi obdukciju. Izmislili su priču da se ubila.
Da li imaš komentar na slike ćerki i supruga Iranskih moćnika koje sprovode ova brutalna ubistva, a kojima je dozvoljen potpuno drugačiji način života?
Ovo je vrlo paradoksalno. Oni vređaju žene koje žele svoju slobodu rečima kao što su drolje, kurve i tako dalje, dok su njihovi sinovi i ćerke van Irana i žive prilično droljavim životom po njihovim standardima! Očigledno je da je religija za njih samo igračka. Ne veruju ni sami u vrednosti u koje nas ubeđuju.
Kako mogu da pomognu ljudi van Irana?
Postoje dve važne uloge za ljude izvan Irana. Prvo je da pričate sa svojim prijateljima u Iranu i da budete njihov glas, jer internet je uglavnom u prekidu i veoma je poremećen unutar naše zemlje. Cilj režima je očigledan, jer oni žele da lažu i prave lažne priče za svet, a ne mogu to da urade sa otvorenim internetom gde ljudi lako mogu da pokažu istinu. Druga važna uloga je da obavestite svoje vlasti o situaciji i zamolite ih da prestanu da podržavaju islamski režim. Režim je sateran u ćošak i očajno traži povezivanje i odobravanje drugih država, tako obaveštavanjem vaših vlasti, medija, i diplomata da osiguravate da naša krv ne bude prolivena uzalud. Takođe možete pronaći iranske proteste koji se dešavaju i u mnogim većim gradovima sveta. Razgovarajte sa ljudima tamo, saslušajte njihove priče i budite njihovi glasovi.
Koje su tvoje nade za budućnost Irana?
Nadam se da će Iran postati zemlja koja može da prihvati različite stilove života i koja ne odbacuje bilo kakvu misao ili ideju sa otrovnom presudom. Želim da vidim da sledbenici druge religije imaju svoja osnovna prava i da niko nije lišen osnovnih ljudskih prava zbog svojih uverenja. Želim da vidim da se naši Iranci koji su izbegli zbog okrutnog i neobrazovanog režima vrate u svoju domovinu i pomognu nam da izgradimo bolje mesto za sve. Nadam se slobodi, jednakosti, prosperitetu i pravdi.
Za kraj, objasni našim čitaocima zašto si insistirao na anonimnosti?
Moram da ostanem anoniman jer sam uhapšen prve nedelje protesta. Bio sam mučen i poslat u zatvor zbog zločina koje nikada nisam počinio, a sada sam pušten uz kauciju. Obaveštajne snage režima striktno nadgledaju uhapšene ljude i njihove porodice kako ne bi podelili svoje priče ili imali glas. Dakle, u suštini ovaj intervju ovde može biti smrtna karta za mene. Lako bi me optužili za špijuniranje i osudili na smrt. To što sam sada umetnik sa toliko međunarodnih veza ne bi mi pomoglo da se izvučem iz toga, jer oni ne traže pravog kriminalca. Oni samo žele izgovor da ispare protivnički glas.
Pomozite našem prijatelju. Neka njegova žrtva ne bude uzaludna. Podelite ovaj tekst i druge tekstove na ovu temu, organizujte proteste i borite se za pravdu i u svetu, u sopstvenom okruženju.
Vitraž | Anđela Ignjačević
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
