Grad koji je stvoren da bude trgovački centar, u kojem bi u savršenom svetu vladali mirisi humusa i svežih kajsija, postao je zona agonija i patnje, centar sukoba Palestine i Izraela. Ne čudi što se prvi kopneni sukob Hamasa i Izraela unutar pojasa Gaze dogodio upravo ovde.
Kan Junis. U normalnim okolnostima, u drugom najvećem gradu u oblasti Gaze (po poslednjem cenzusu oko 400.000), ljudi bi se okupili u beduinskom suku, najvećoj tržnici u južnom delu zemlje, gde bi razmenjivali lokalne proizvode. Nakon toga pravili bi se specijaliteti. Šavurma, humus, fukarit ‘adas — sočivo začinjeno crvenom paprikom, mirođijom, belim lukom i kimom, rumanija – mešavina patlidžana, semenki nara, tahinija, crvene paprike i belog luka, sa sve salatama fatuš, mutabal, tabule. Pila bi se arapska ili turska kafa, dok bi poneki muzičar u vrevi i gužvi povukao pokoju strunu na instrumentima udu ili kamenčehu.
Ali ovde ništa nije normalno. Ni danas, a ni juče. A juče je počelo baš davno. Pre 14. veka grad je bio seoce pod imenom Salka. Kako bi štitio karavane, veliki seraj konstruisao je mamlučki emir Junis al-Navruzi, 1387. godine, po kojem je grad i dobio ime. Tada je i postao ono što je trebao da bude i danas, glavni trgovački centar regiona.
U 16. veku bio je poprište manjeg sukoba između egipatskih Mamluka i Otomana, pod vođstvom Sinana paše. Tokom 17. i 18. veka, Osmanlije su napravile garnizon Asapes povezan sa kairskom citadelom sa ciljem čuvanja tvrđave u Kan Junisu.
I francuskom istraživaču Viktoru Guerinu je sredinom 19. veka sasvim sigurno delovalo da ovde neće manjkati hrane. Sve je po njegovim zabeleškama bilo puno voća, najviše kajsija. Sigurno nije jedini koji se prevario. Nakon kraha Otomanske imperije, Britanci su preuzeli mandat. Tokom nacističke okupacije, mnogi Grci su svoj spas pronašli u obližnjem izbegličkom kampu Nuseirat.
Prvi vesnici tragedija
Tokom noći 31. avgusta 1955. godine, tri izraelske padobranske čete napale su tvrđavu Tegart koju su izgradili Britanci u Kan Junisu, odakle su vršeni napadi na Izraelce. Uništena je policijska stanica, benzinska pumpa i nekoliko objekata u selu Abasan. U teškim borbama poginula su 72 egipatska vojnika.
Operacija je dovela do prekida vatre 4. septembra, prisiljavajući predsednika Egipta Gamala Abdela Nasera i egipatsku vladu da zaustave operacije palestinskih fedaina protiv Izraela.
Pre Sueckog rata 1956, drugog arapsko-izraelskog sukoba, Kan Junis bio je zvanično pod upravom svepalestinske vlade, sa sedištem u Gazi, a kasnije u Kairu. Nakon žestoke vatrene borbe, tenkovi Šerman 37. oklopne brigade izraelskih snaga probili su utvrđene linije izvan Kan Junisa koje je držala 86. palestinska brigada. To je bilo jedino mesto otpora egipatske vojske Izraelu, koji se završio predajom 3. novembra 1956. godine, kada se dogodio masakr u Kan Junisu, koji je jedna od najvećih rana Bliskog istoka, kojoj se skoro pridružio teroristički i necivilizacijski napad Hamasa 7. oktobra, na jevrejske kibuce.
Masakr u Kan Junisu nije dobio svoje zaključenje.Po izveštaju Ujedinjenih nacija tačan broj poginulih i ranjenih nije tada naveden, ali je direktorka iz pouzdanog izvora dobila spiskove sa imenima ubijenih, uključujući 275 ljudi, od kojih su 140 izbeglice, a 135 meštani. Izraelci su tvrdili da je otpor i dalje postojao, a Palestinci da je na njih pucano nakon što su se predali. Čitav arapski i muslimanski svet ovaj čin nikada nije oprostio Izraelu.
Godine 1967, tokom Šestodnevnog rata, Izrael je ponovo okupirao Kan Junis, koji je bio i mesto izraelskih helikopterskih napada avgusta 2001. i oktobra 2002, u kojima je nekoliko civila ubijeno, stotine ranjeno, dok su mnogobrojne civilne zgrade uništene.
2023
Prema podacima Ujedinjenih nacija, milion Palestinaca u Pojasu Gaze je interno raseljeno otkako je Izrael počeo da bombarduje tu teritoriju 7. oktobra. Ukupna populacija blokirane enklave je 2,3 miliona ljudi. Mnogi su se preselili na jug nakon učestalih upozorenja izraelske vojske da napuste sever.
Linija razgraničenja bila je Vadi Gaza, močvarni pojas koji se proteže u geografskoj širini preko te teritorije. Kan Junis je znatno južnije od te lokacije, ali je i ovaj deo zemlje doživeo brojne vazdušne napade.
Satelitski snimci pokazuju štetu od vazdušnih udara oko južnog pojasa Gaze koja nije bila tako velika kao u severnom delu, ali je ipak značajna. U očima Izraelaca Kan Junis je uporište Hamasa, pa ne čudi što se prvi direktni, kopneni sukob između palestinskih boraca i izraelske vojske koja se gomila na granici od početka rata u Gazi se dogodio upravo u ovom gradu. Kao i za sve drugo, i ovde postoje dve dijametralno drugačije verzije. Al-Kasam brigade izdale su saopštenje u kojem se navodi da su se„borci sukobili sa infiltrirajućim snagama, uništivši dva buldožera i tenk, i naterali ih da se povuku”.
Izraelska vojska je saopštila da su palestinski borci otvorili vatru na njihove snage zapadno od ograda koje okružuju Gazu, u oblasti Kisufim, istočno od Kan Junisa. U ostatku saopštenja navodi se da je “jedan od tenkova napao grupu koja je pucala na vojnike u Kisufimu, da su tom prilikom četiri izraleska vojnika ranjena, a jedan u teškom stanju.” Kasnije je i preminuo.
Devetnaestog oktobra, osoblje bolnice Naser, saopštilo je da je primilo 12 mrtvih i 40 ranjenih. Vladaju agonija i strah dok se po 100 ljudi krije u samo jednom domu.
Fotografije snimljene u i oko Kan Junisa početkom ove nedelje pokazuju očajničku borbu za opstanak, u zemlji i gradu u kojem polovinu stanovništva čine deca i tinejdžeri. U Kan Junisu su zbog vazdušnih napada obustavljene mnogobrojne usluge, poput sakupljanja smeća. Svetla uglavnom nema, osim onog od raketa, koje traje vrlo kratko. Ali i tom mraku mogu se videti ulični prodavci, koji iz kolica prodau svoju robu.
Stara narodna poslovica kaže na muci se poznaju junaci, a upravo u toj muci i teskobi pojavi se i neka svetlost i nada. Ljudskost.
Dirljiva solidarnost
U istočnom predgrađu Kan Junisa, gradiću Gani Suhsaila dešava se život, i puno solidarnosti i empatije. Na pločniku ispred kuće Džamila Abu Asija, koji je treća generacija izbeglica poreklom iz Jafe, gde su njegovi deda i baka raseljeni 1948. godine, on i njegovi rođaci besplatno kuvaju u ogromnim kotlovima za gladne.
U odustvu gasa i mesa, jer su mesari zatvorili svoje radnje, snalažljivost mu je poslednja slamka. U intervjuu za Al Džaziru izjavio je da “većina obroka uključuje pirinač, sočivo i friku”, žitaricu pripremljenu pečenjem zelenog zrna. Pre toga baca se u potragu za drva za loženje, bez kojih nema ni hrane.
Kuvanje obroka Asiju nije strano, pošto je to radio i 2014, godine kada mu je u izraelskom bombardovanju stradala kuhinja. Ljudi se osećaju sigurnije kada su zajedno, pa se kuvanje koje započinje u sedam ujutru, završava tek u dva posle ponoći.
Kojim resursima će se ovo milosrđe nastaviti, veliko je pitanje. Palestincima je očajnički potrebna pomoć, dok tek pokoji kamion sa humanitarnom pomoći pređe granicu na graničnom prelazu Rafah sa Egiptom.
Ernest Hemingvej je rekao “život je lep i za njega se vredi boriti”. U toj verziji Palestinci bi brali kajsije i ujutru čavrljali uz oceđeni jogurt kašk. Ipak čuveni američki režiser Dejvid Finčer, parafrazirao je čuvenu Hemingvejevu rečenicu uz dodatak “slažem se sa drugim delom”.
Gledajući scene iz Kan Junisa ovih dana, složićemo se sa Finčerom.
Pavle Jakšić | Vitraž
Cover photo: User:Dans, Wikipedia
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
