Michelle Gurevich nekadašnja Chinawoman 22. decembra ponovo dolazi u Beograd. Šekspirova krilatica “ime nije važno, jer ruža će isto mirisati pod svakim imenom”, savršeno se uklapa u opis njene muzike.
Krilatica Vilijema Šekspira “ime nije važno, jer ruža će isto mirisati pod svakim imenom”, savršeno se uklapa u umetnicu Mišel Gurevič, nekada poznatu pod imenom Chinawoman. Što reče i Bon Džovi – sve je isto, samo se imena menjaju. A šta je ostalo isto? Ruska duša, muzičke melodrame koje liče na žensku verziju Leonarda Koena. Strast, suptilna erotizacija, sirova tama.
Njen duboki glas uz note koje kombinuju bas, vintudž klavijature i sintisajzere formiraju usamljene zvuke koji vas drže budnim. Napravite fuziju između sporog roka i šansone, Ale Pugačove i Tanite Tikaram.
A u njoj, jednostavna i složena simbolika, sposobna da ispriča svakodnevicu, romanse, tragedije, ljubav, smrt, istinu, svest. I sve to na kontralto muzičkom “jeziku”, kojim mali broj ženskih vokala može da se podiči. Džulija Stoun (Angus & Julia Stone), Džoli Holand, napuknuti glas, koji kao da je natopljen u dimu. Zamislite ove dive u kolaboraciji sa Tomom Vejtsom ili recimo Lu Ridom…
Kada izvođaču ne možete jasno da odredite muzički žanr, a on nije deo IDJvideos, tu ima nešto više od muzike. Spori rock, indie, lo-fi pop? Nema potrebe, neka ostane Mišel.
Ta eklektika i slojevitost nije nastala juče, stvarana je od samog početka. Rođena u Kanadi od rusko-jevrejskih imigranata iz tadašnjeg Lenjingrada, majke balerine u teatru Marinski, i oca inžinjera. Kada bi se vratili kući s posla, muzički rafirman im nije manjkao. Puštali su sve ono u šta se Mišel zaljubila, kasnije i zavolela. Ala Pugačeva, Adriano Čelentano, Šarl Aznavur, Nino Rota. Ploče su pucketale u susretanju sovjetske i evropske muzike.
Njena muzička karijera započela je 2007. godine albumom Party Girl, kome siu prethodili sati i sati slušanja Felinijeve filmske muzike. A muzika je došla slučajno. Gurevič je prvobitno želela da postane filmski režiser i radila je deset godina u toj industriji. Nakon jedne napisane pesme, odluka je pala. I lakše, i jeftinije, i za nju kreativnije.
Chinawoman
Chinawoman je nastala slučajno, tokom istraživanja na Garagebandu koji je postoa hodočašće novijih muzičkih generacija. Kineskinja je izbacila tri albuma Party Girl (2007) Show Me The Face (2010) Let’s Part in Style (2014).
I svi su nastali u njenoj spavaćoj sobi. I sve pesme su pratile njena raspoloženja. “Poison in My Mind”, “Party Girl”, “Behind The Closed Doors”. Iskrenost, tišina, retrospektiva. I dekadencija i nemir, ali i čista sreća (“Ho Fatto L’amore Con Me”) i ljubav (“Montreal Love Theme”), ali kada ona to želi. “Temptation” u sebi nosi energiju legendarne “One Way Ticket” od Eruption-a, napisane davne 1978, nadu, bezbrižnost. Albumi nisu stvarani da kreiraju određena raspoloženja i ambijente, oni su njena osećanja.
Sve je ostalo isto i pod njenim imenom. “Kineskinja” je otišla i pomalo bizarno, pošto je čula nekoliko kritika da je njeno ime nekim uvredljivo. Ne znam koji je ovo nivo političke korektnosti, ali danas očigledno politički nekorektno može da bude sve, pošto su svi postali vindzorski puritanci, odrasli na šatobrijanu i Petrusu, uz strogo pasirana moralna načela. Promena je bila neophodna, jer je donela nesigurnost, a ona je dobra za dušu i za kreaciju.
Godine pred Michelle Gurevich prvenac, provela je u Berlinu. Stoga i pesme “First Six Months Of Love”, koja je najdalje muzički odletela i “End of an Era”, odražavaju prolazne odnose između ljudi u toj, često divljoj metropoli.
Prolaznost, tragedije, i sve dobre stvari.
Romanse, tragedije, smrt, ali i sve dobre stvari. Tematski se nije mnogo promenila, ona piše istu pesmu iznova i iznova, i dalje pokušavajući da je ispravi.
Obično se radi o kraju, ili o razlici između toga kako je bilo i kako jeste, o neminovnosti vremena, pokušaju da stvari budu sveže. I ova ideja postaje sve neodoljivija kako starim – toliko trenutaka nestaje bez ikakvog traga. Volimo da kažemo da će ove stvari živeti, u nečijem sećanju, ali priroda je surova i ravnodušna, i sve je prilično lepo i užasno.
Michelle Gurevich
Lakoća njene muzike ogleda se i kroz njena lična iskustva. Jednom prilikom je mlade muzičare posavetovala da napišu svoju najgoru pesmu, iza čega se krila ideja da kada ne shvatate sebe preozbiljno, dobre stvari se dese, iako je i njoj ova primena bila jedva dostižna. Dubina i ozbiljnost su je kočile.
Kada je snimala pesmu “Drugs Saved My Life”, nije razmišljala, sve je teklo i bilo je čisto uživanje. Najbolji trenuci u muzici se dešavaju kada ne razmišljate o rezultatu, jednostavno ste sami u prostoriji i zaljubljeni u određeni zvuk ili melodiju i to je ekstaza radi ekstaze, a na tom talasu su i došla dva preostala albuma Exciting Times (2018), Ecstacy In The Shadow Of Ecstacy (2020).
I na manjka sarkazma, inteligencije, sirovosti i ranjivosti, žudnje. “Art of Life” i “For Old Time’s Sake”, sa poslednjeg albuma, ipak govore i da je njoj lepo. Oduvek je kroz pesme želela da inkapsulira svoj treptaj postojanja. Uspevala je i ovog puta, i tu sada ima i puno smeha, ushićenja, umetnosti i ukusa života, i puteva koje uopšte ne analizira. I za sve nas, čiji životi prolaze, a koji hoćemo da ih izdvojimo i male momente uzdignemo na pijedestal, kao da je izgovorila – ‘Hej! Bili smo ovde! Sedeli smo pored ovog jezera i voleli se i bilo je veličanstveno!’. A to je važno da zapamtimo, jer kao što reče čuvena pesnikinja i memoarista Maja Enđelou (Maya Angelou) – “Nema veće agonije nego nositi neispričanu priču u sebi”.
*Koncert u Beogradu, zakazan za 22. april (21 h) u Dom Omladine odavno je rasprodat.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
