Čovek koji je došao glave Toniju Montani u kultnom filmu, Alehandro “Aleks” Sosa bio je stvaran lik. Mnogo nemilosrdniji i moćniji od fiktivnog.
Scarface, kultna američka krimi drama i 40 godina nakon premijere intrigira. Neke opaske i gestovi deo su i današnje kolokvijalne komunikacije. Film koji je kao i mnogi sa sličnom tematikom želeo je da ogoli i obesmisli opsukurni svet kriminala, ali je u stvari postao inspiracija budućim kriminalcima, pre nego korektiv koji od kriminala odvraća.
Film je režirao Brajan De Palma, a scenario je na Brajanovo insistiranje napisao Oliver Stoun. Dva legendarna filmska teškaša.
Priča o kubanskom izbeglici Toniju Montani (Al Paćino), koji stiže bez novca u Majami i postaje moćni narko-bos jedna je od njegovih najboljih uloga, koju je inicijalno inspirisao originalni film koji su stvorili Hauard Hoks i Ben Heht, a Paćina je opčinio rimejk iz 1932. godine, koji je bio početna baza, na koji su se nadovezali Paćino i producent Martin Bregman.
Svi su zasijali u filmu. Mišel Fajfer kao otelotvorenje seksipila tog vremena, Robert Lođa (Frenk Lopez), Stiven Bauer (Mani Ribera). Saundtrek Đorđo Morodera i njegove kompozicije i danas su sastavni deo muzičkog inventara na radiju, drugim filmovima.
Film je zaradio 45 miliona dolara na domaćim blagajnama i 66 miliona dolara širom sveta.
Jedan lik možda nije bio deo prvog ešalona glumaca, ali je ostavio utisak koji je dao posebnu notu filmu, i to kao epizodista.
Ko je “Sosa”?
Albert Pol Šenar bio je američki glumac i pozorišni reditelj, poznat po ulozi bolivijskog narko-bosa Alehandra Sose, koji je u Majami poslao armiju svojih boraca da okončaju narko vladavinu Tonija Montane. Veteran Brodveja i šekspirovski glumac, bio je jedan od dvadeset sedam članova osnivača Američkog konzervatorijumskog pozorišta.
Uloga Sose bazirana je na liku iz stvarnog života Robertu Suaresu Gomesu. Ispostavilo se da je pravi Sosa zapravo još interesantniji, nemilosrdniji i moćniji od svoje fikcione verzije. Ko je on?
Roberto Suarez može se smatrati arhitektom modernog kokainskog biznisa. U jednom momentu proizvodio je oko 80% koke u celom kokainskom tržištu, godišnje zarađujući više od 400 miliona dolara. Pablo Eskobar i medeljinskoi kartel bile su neke od njegovih najvernijih mušterija.
Suarez je imao flotu aviona, koji su prevozili pošiljke kokaina iz bolivijskog Amazona u Kolumbiju, prodavajući kokain po 9.000 dolara po kilogramu.
Suaresova supruga Ajda Levi je ispričala da su Fidel Kastro i Raul Kastro kontaktirali Suaresa i Eskobara u januaru 1983. i pozvali ih na Kubu. Kastro je planirao da upotrebi drogu kao oružje protiv „jenkijevskog imperijalizma“. Fidel i Raul su naplaćivali milione dolara dnevno u zamenu za pokrivanje trgovine kokainom i korišćenje aerodroma za punjenje aviona gorivom.
Ministarstvo droge
Suarez je bio bogati vlasnik zemlje, potomak amazonskih kraljeva gume, koji su bili odgovorni za potpuno uništenje bolivijskih domorodačkih plemena početkom 19. veka.
Sedamdesetih godina Suarez je kontrolisao ogromna bolivijska polja kokaina. Finansirao je i svrgavanje kompletne bolivijske vlade, postavivši korumpiranog generala Luisa Garsija Mesu za predsednika 1980. godine, kojem je plaćeno oko milion dolara da ih ostavi na miru. Mesa je prethodno bio ministar unutrašnjih poslova, koje se među običnim svetom tada zvalo “ministarstvo droge”. Uostalom i sam udar nazvan je “kokainskim udarom”.
Gestapova škola
Suaresov šef bezbednosti bio je u to vreme nacistički ratni zločinac, gestapovac koji je radio i za CIA, Klaus Barbi. Poznat je i pod nadimkom “Kasapin iz Liona”, koji je lično mučio zatvorenike, uglavnom Jevreje i pripadnike pokreta otpora kao šef Gestapa u tom francuskom gradu. Nakon rata američka služba ga je zaposlila u borbi protiv komunista u Boliviji, gde je savetovao diktatorski režim kako da ugnjetava opoziciju, ujedno i glavni arhitekta državnog udara. Bio je odgovoran za ubistvo na stotine studenata i članova sindikata širom latinske amerike u periodu od 1950 – 1970. Njegova privatna armija nazivana je “verenici smrti” koju je širom Evrope regrutovao upravo on, nešto nalik Vagneru u Rusiji danas.
Baš su mu našli žicu (tada je Amerika pristajala na kompromis sa svima koji su bili protiv levice, sindikalnih organizacija, a u korist globalizacije, čak i na svoju štetu jer je tada Saures izvozio trećinu droge Americi). Godine 1983. Amerika se izvinila Francuskoj, zbog svoje pomoći Klasu prilikom bekstva iz Francuske.
Kultna filmska scena u Boliviji
U kultnoj sceni u Boliviji sa Toni Montanom u kojoj Sosa zahteva ubistvo novinara, nije slučajno bio okružen političarima i generalima. Ovu scenu je Oliver Stoun pronašao u realnosti sa malo poetskih dodataka. Konkretna priča može da se poveže sa slučajem Orlanda Letelijea, čileanskog disidenta, koji je ubijen u Vašingtonu, moguće kroz neki vid sa saradnje sa američkom obaveštajnom službom. U stvarnom životu Letelije je javnost upozoravao na američku involviranost u državnom udaru u Čileu, ubistvo demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea, koga je nasledio general i diktator Augusto Pinoče.
I sama vila verovatno je inspirisana Suaresovim pravim domom, velelepnom hacijendom El Mosquito u severnoj Boliviji. Posedovao je i vojno utvrđenje u mestu Santa Ana del Yakumi.
Njegova porodica je posedovala više od 16 miliona jutara poljoprivrednog zemljišta, koje je koristio za stočarstvo, poljoprivredu i ponekad uzletišta. Popularnost je stekao gradeći crkve, bolnice, fudbalska igrališta. U svom rodnom gradu, provinciji Beni, Suarez je bio najpopularniji među lokalnim stanovništvom i često su ga zvali „Robin Hud“. Priča ala Pablo Eskobar.
Stekao je popularnost i zaštitu od bolivijske vlade i Rimokatoličke crkve, koje nisu preterano ulazile u moralnost, dok su dobijale donacije.
Tih osamdesetih pravi “Sosa” je imao toliko novca da kada je njegov sin uhapšen u Švajcarskoj i izručen Americi zbog kokainskih malverzacija, Suarez bio spreman da plati američkoj vladi tri milijarde dolara i otplati bolivijski dug u razmenu za svog sina. Sve to je bilo ponuđeno tadašnjem predsedniku Ronaldu Reganu u pismu.
Da li je imao rivala poput Toni Montane ne možemo da znamo. Njegov najveći protivnik je postala vlada koja ga je po mnogima i podržavala. Uhapšen je 1988, što je bio plod dugogodišnjeg rada tajnog agenta DEA Majkla Levina.
Suares je samo sedam godina proveo u zatvoru, a preminuo je 2000. godine kao slobodan čovek. U njegovom slučaju nije važila krilatica “zločin se ne isplati”. Za malu utehu pravdi, nekoliko nedelja pred smrt za jednu televiziju Suares je izrazio žaljenje za svoje zločine, dodavši da je najveća greška njegovog života što je bio umešan u trgovinu kokainom. Njegove žrtve i njihove porodice teško da su imale razumevanja za ovo zakasnelo pokajanje.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
