Srbija, zemlja bez strategije i samopoštovanja. Kameleon sa jednom politikom za strane sile, i potpuno drugim narativom na unutrašnjem planu. Film “Valter brani Sarajevo” bio je spiritus movens naše spone sa Kinezima u danima posete kineskog predsednika Si Đinpinga, a ko je zaista nama “Valter” kada Si ode?
Plato ispred Palate Srbija bio je dupke pun na dočeku lidera komunističke Kine Si Đinpinga. Kineske zastave po celom gradu, podsećanje na našu prošlost i zajednička nasleđa. Za spoljnu upotrebu mi smo u “čeličnom zagralju prijateljstva” sa jednom komunističkom zemljom, dok bivši ambasador u Kini prof. dr Slobodan Unković odmah nakon završetka inicijalne ceremonije u specijalnoj emisiji RTS-a povodom posete kineskog predsednika slavodobitno priča o filmu “Valter brani Sarajevo”, sa Velimirom “Batom”Živojinovićem u glavnoj ulozi, najpoldnijoj ekranizaciji partizanske borbe.
Državna televizija napravila je i prilog o filmu Valter brani Sarajevo”, koji govori o njegovoj antifašističkoj poruci. U svom zanimljivom i osobenom intervjuu od pre nekoliko za portal 021 Dino Hot, medicinski tehničar koji se zaputio u daleku Kinu u kojoj je živeo dve godine rekao je nešto što i sami nekako znamo “Kinezi nas simpatišu. Kada sam objasnio odakle sam, odmah je bilo: “Valter brani Sarajevo”, Jugoslavija… Mi smo sa njima i dalje na tim odnosima koje je Tito započeo.”
Ko je nama Valter kada nema sija, i kada su partizani za državni vrh “dobri momci”?
I na “Valteru”, filmu čija je univerzalna poruka sa promocijom tradicionalnih vrednosti i odnosa Kinezima bila izrazito prijemčiva. Od svog prvog prikazivanja u Kini do danas, film čiji se broj pregleda meri milijardama. Četiri generacije ljudi u najmnogoljudnijoj zemlji sveta su se kroz nekoliko generacija družili sa “Valterom”, a oni stariji i dalje znaju, ako ne sve dijaloge, onda makar dobar deo njih.
Jednom prilikom je “Bata” bežao u neku od obližnih zgrada na trgu Tiananmen pošto je ogromna masa krenula prema njemu, kako je on šeretski rekao obrazlažući svoj iznenadni trk – “ceo Beograd je krenuo na mene, ne mogu da dozvolim da me pregaze”.
Da je Đinping, čeličniji i jači brat u zagralju mogao od Vučića da traži gde da ga odvede bio bi to Titov grob, koji poseti skoro svaki Kinez koji u Srbiju dođe. Isti taj grob Vučićev gradonačelnik Aleksandar Šapić hoće da izmesti nazad u Kumrovec jer “tu treba da budu ljudi kojima se Evropa divila u prvom svetskom ratu”. On bi ukinuo i Muzej Jugoslavije, instituciju koja je srođena sa našim slavnim antifašističkim nasleđem.
U beogradskom naselju Crveni krst 2022. godine crnom farbom je išaran mural Velimira Živojinovića, najslavnijeg filmskog partizana, kome su docrtani hitlerovski brkovi. Ko misli da je ovo usamljeni slučaj, prevario se. Dve godine ranije ukradena je Batina spomen ploča sa zgrade u Mileševskoj ulici na Vračaru u Beogradu, u kojoj je odrastala i živela naša legenda. Da nije bilo medijskih apela niko ne bi ni prstom mrduo.
Otkud Hilerovi brkovi? Zbog čega ih ne bi bilo u državi u kojoj vršljaju mnogobrojne ultra desničarske organizacije koja koketiraju sa fašizmom, u kojem se svako sećanje na partizane ili skorašnju prošlost definiše kao antisrpsko, jugonostalgičarsko, u narativu u kojem Bošnjaci, Hrvati, Albanci, Crnogorci ne mogu da nam budu makar susedi za normalan suživot, ako ne “braća” kao što su Kinezi. Društvo koje se kreira na takav način da nam je glavni problem da li će ulica i dalje da se zove Sarajevska.
Ista priča je i sa slavnim partizanima. Dok naše diplomate i političari na banketima u nekadašnjim nesvrstanim zemljama ne vade iz usta antifašističku prošlost, partizane, Tita, Neretvu, Sutjesku, otpor Nemcima, kapitališući na tom sentimentu, kada se vrate u Srbiju preuzimaju narativ da je od 1945. do 1990. baš sve bilo loše, da smo svi kolektivno na taj period bili prisiljeni, da su svi skriveno u stvsri bili za Dražu Mihajlovića kojem se danas podiže muzej, da su svi slavili slave, a da su na sletove Titu na dupke punom stadionu JNA, takođe svi odlazili pod moranjem.
Kud se neki od vajnih tvrdokornih nacionalista na vlasti u Srbiji nije oglasio da iskritikuje kineski komunistički režim, i ruski koji, iako nije komunistički, itekako čuva neke njegove tekovine u svojoj verziji kapitalizma.
Menjaju se imena ulica ljudi koji su bili deo naših (kroz istoriju) retkih pobeda, dok se od perifernog spašavanja američkih vojnika u operaciji Halijard od strane četnika maltene pravi iskrcavanje na Normandiju.
Grafiti sa parolom “Smrt komuni” danima stoje na grobnici narodnih heroja Đure Đakovića, Ivana Milutinovića, Ive Lole Ribara i Moše Pijade.
Ni istaknuti teoretičar i vođa socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji Dimitrije Tucović nema mnogo bolji status, pošto valjda živimo u vajnom kapitalizmu. Njegova bista na Slaviji raspada se sama od sebe, dok se svaki ćošak emiratskog Beograda na vodi svakodnevno licka.
Kada nema Sija, obožava se Makron, vlast ga voli jednako kao i kineskog predsednika, posebno kada pred izbore nesvesno učestvuje u Vučićevoj kampanji, a zauzvrat dovede sebi i Francuzima Vansi da nam naplaćuje kafu od 500 dinara na beogradskom aerodromu. “Želim da vam se zahvalim što ste uvek mogli da nas slušate. Želim da se zahvalim Francuskoj na velikoj podršci Srbiji, ne samo na njenom evropskom putu već i na tome što ste nas zaštitili kada to nije bilo lako”, reče Vučić Makronu u nedavnoj poseti Parizu.
Mi i Rusi
Ponosni smo na svoju prošlost i 9. maja, na Dan pobede, ali samo zbog Rusa, koji najviše baštine dan kada je u Berlinu nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel potpisao kapitulaciju Nemaca u Drugom svetskom ratu, i tradicionalno raskošno obeležavaju ovaj dan vojnom paradom u Moskvi svake godine.
Tada smo “mi i Rusi”. A onda sve to zaboravimo pa ukinemo nazive ulica čuvenih generala Crvene armije Tolbuhina, Ždanova, Birjuzova, čak i francuskog admirala Geprata koji su sa nama borio, pa ih onda ponovo vraćamo na periferiju grada, ili ih potpuno zaboravljamo.
I Kina i Rusija imaju svoje ambasade ovde, kao i druge zemlje, i čuju i vide daleko više od političkih Potemkinovih sela koje im se ovde prodaju kada nam dođu u goste. I sigurno nas ne poštuju, i zašto bi, kada mi sebe ne poštujemo.
Bivšeg predsednika Tomislava Nikolića i njegovu suprugu, sa kojima se Si najsrdačnije pozdravio, Vučić se “setio” kako je rekla predsednica skupštine Ana Brnabić takođe u paralelnoj kineskoj stvarnosti. Kao što će se već sutra setiti da ga vrati u egzil u koji ga je davno poslao.
Oruk
Sve je oruk, stihija, bez plana. Mi nemamo nikakvu politiku niti strategiju, osim one vladajućih elita da sebe održe na vlasti, i to nije slučaj samo sa ovom vlašću. U toj igri moći i gramzivosti Srbiji su najveći prijatelji i kapitalisti i socijalisti, i Šolc i komunisti, Amerikanci kojima pomažu četnici, autokrate i demokrate, Erdogan, šeici, Izrael, u kojem prvi otvaramo ambasadu na mig Džareda Kušnera, kraljevi, Azerbejdžanci. Svi đuture. Nema politike, a pre svega samopoštovanja. Svoju istoriju gazimo zarad političkih poena gde god stignemo, i kada je potrebno, i to uvek, da bude sramotnije – pred strancima.
Suština je da svakako možemo da biramo društveno uređenje, politiku i kurs, Rusiju ili Ameriku, kraljevinu ili komunu, autokratiju, demokratiju, BRIKS, NATO, ili da pokrenemo novi savez nesvrstanih, ali ono što ne možemo i ne trebamo je da na silu brišemo ono što smo bili, praveći se da smo bili nešto drugo, jer nismo.
Sija danas nema, kameleon može da promeni boju, do neke sledeće prilike.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
