Kako je masakr u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar zatvorio ciklični krug žmurenja na mržnju, lopovluk, nevaspitanje, bahatost, nasilje. Na posečena drva, na srušene zgrade. Došla su na red deca.
Ko nakon masakra u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar vidi početak kraja našeg društva, neka protrlja oči – ovo je naš kraj. Puca se i preko, ali su tamo neke druge stvari uređene, ovde baš nijedna. Verujem da bi mnogi za naš “kraj” proglasili nešto morbidnije što tek treba da se desi, ali je to pre mera naše besvesti, nego pravo stanje stvari.
Zatvorio se ciklični krug žmurenja na mržnju, lopovluk, nevaspitanje, bahatost, nasilje. Na posečena drva, na srušene zgrade. Došao je red na decu i forenziku. Ma, možemo mi i to.
U Beogradu su dakle i deca počela da ubijaju. Dok brojimo žrtve, i molimo se za ranjene, otužno smo svesni činjenice da je ogroman broj dece upravo izgubio detinjstvo, radost, bezbrižnost, pravo na naivnost.
Nepovratno.
Traže se ljudi među robotima
To je prava mera društva u kojem živimo, za koje smo svi krivi, ali najviše oni koji se prave da ono ne postoji, zbog svoje lične koristi, politike, veza za porez, gradnju. Kombinacija ove i one vrste, kojom je država ljudima ukrala ponos, moral, kajanje, samopoštovanje. Zbog kojih svi ćute.
Sistem koji kroji ovu državu (koji ima loše ili manje lošije vladare) u ovom režimu dosegao je svoj zenit – kontrole, podaništva, ucena. U svakoj normalnoj državi ulice bi bile pune đaka i profesora, koji protestvuju zbog osnovnih ljudskih, civilizacijskih vrednosti. Ne, kad nas je žmurenje deo bitisanja.
Protivljenje bilo čemu je politički gest, “kapitalisanje na nesreći” jer ljudi kao da više nema. Nemam pozitivno mišljenje o opoziciji koja 13 godina ruši jedan ovakav režim, pa ne moram da naglašavam da traženje ostavki i odgovornosti vlasti nije moj revolt prema njima, već zdrav razum. Ne žalimo se na vazduh, na poskupljenja dok funkcioneri voze džipove od preko 100.000 eura, ne žalimo se ni na šta. Da vlast odluči da sruši pola grada, velika većina zaposlenih u državnim firmama ne bi izašla na ulice da se ne zameri nadređenima. Jebi ga, mora od nečega da se živi.
Na red su došla deca.
Turobna perspektiva
Ministar prosvete da ima i mrvu samopoštovanja podneo bi ostavku iz moralnih razloga, makar kao deo lažne pokazne vežbe, mimikrije. Da se strpi godinu dana za neku novu ministarsku fotelju, kao što je Gašić nakon “klečanja” novinarke sačekao novu sinakuru i nagradu. Ne, zašto bi? Mi smo im to dozvolili.
On je umesto toga kritikovao zapadne vrednosti, pošto ovde inače cveta kultura, nema nasilja, Zadruge. Na IDJ videos (koja nije u sistemu vlasti) pesme u kojoj se ne spominju droga su passe i bez trendinga, dok polupismeni i nevaspitani Baka Prase prodaje deci palačinkarine.
Ovde kriminalci ne edukuju decu po školama, niti navijači preuzimaju ulogu policije na ulicama. Ovde nema droge, ovde Južni vetar nije ono što je nekada bio Bolji život. Zapadne vrednosti su okej kada Kafeterija preuzme koncept Starbucksa i zaradi milione je li Ružiću?
Govor Vučića je još gori. Jer on nam govori o perspektivi. Niko nije kriv, država je sve uradila. I da je uradila nešto što je možda trebala, sve bi bilo isto. Abolirao je sve svoje podređene, kako bi od njih dobio bespogovornu poslušnost za buduće turbulentno političko vreme. Ozbiljan PR tim i krizni menadžment pripremao je tu otužnu predstavu, kojoj se, verujem Vučićeva priča o Kosovu prosto otela. Na kratko, on je bio ono što zaista jeste. Ceo govor nije bio žal i tuga, već deo šire agende u kojoj ne sme biti ugrožen rejting. Agende koja se revnosno i bolno tačno godinama sklepa u stranim PR kuhinjama po meri ovog naroda. Uspešno.
Tako smo slušali neke trivijalne birokratske priče oko Kosova u danu u kojem su ubijena deca! I ne samo ona. Nula pijeteta, nula samilosti, solidarnosti. Svega onoga što je do Ribnikara i dovelo.
Šta nam sve ovo govori?
Ovde da bude ubijeno i 1000 ljudi niko ni za šta ne bi bio odgovoran. Ne postoji kazna za kriminal, korupciju, bahatost, nasilje. Sve smo prihvatili.
Ali za to su najmanje krivi političari, iako su oni najodgovorniji. Za sve navedeno najviše smo krivi mi. Svi oni oko vas koji vam govore “ma gledaj sebe, šta se štrecaš oko stvari koje te se ne tiču”, i “ne možeš ništa da promeniš”.
Samo da je meni dobro, samo daj pare, samo šetnja metropolama i Loro Piana.
Ništa bolje ne oslikava taj mentalitet nego društvene mreže. Ko ima više, ko više glumi. Dok mrežama sevaju “money prostodušni” i nešto artističniji kadrovi koji koketiraju sa obrisima površno dodirnute umetnosti i književnosti, lep donji veš i zdravi jutarnji smutiji, realnost je nešto sasvim drugo – krvave dečije majice, i scene kao iz filma Bowling for Columbine.
Probudimo se
Dolaze na naplatu godine i godine srozanih životnih vrednosti, nekulture, neobrazovanja, zla. Svih onih stvari za koje se svako pravda, da ponovim – “pa ne mogu ja da menjam svet”. To treba neko drugi da uradi za nas očigledno.
I neće biti bolje dok ne otvorimo oči, posramimo se, i možda promenimo. Za mnogu decu smo već zakasnili. I na kraju za sve one, “jebi ga, mora od nečega da se živi”, šta ćemo sada? Jel’ ovo život? Hajde sve do sada da zaboravimo kao ružan san, i promenimo nešto dok nam se sva deca ne poubijaju.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
