Stray Dogg – Prkosna ljupkost večitih sanjara

Prvi put sam ih čuo, 2011. u klubu Čekaonica. Sa tada jedva poznatog Bandcampa, momentalno sam njihove pesme postavio na YouTube. Bili su promena, iznenađenje. Odškrinuli su vrata indie muzike i drugim bendovima.

Nema više Čekaonice, ali su oni postojano tu. Spiritus movens i glavni vokal benda Dukat, Ana na violini i pratećim vokalima, Marko, Vladimir i Relja na gitari, basu i bubnjevima. Nastavljaju da izazivaju promene. Našli smo se sa Dukatom i Anom po danu, u oblacima se tek stvarao prvi sneg, a izašli smo po mraku, sve je bilo uveliko zavejano.

Njihova muzika poseduje taj senzibilitet filmske priče i sanjarskih scenarija. Poseban bend za poseban ambijent.  Stray Dogg – trajan otisak, utisak, muzika. Hrabri, drugačiji, idealisti, svoji. Poseduju entuzijazam, bunt, slatki prkos osobenosti.

Dukat i Ana

Posle trogodišnje pauze objaviće album Look At The Moon, i tim povodom održati koncert 22. Decembra u Kulturnom centru Grad (21h). I dalje su seta i melanholija, mir. Na tasu sreće i tuge, zbog ljubavi uvek preovlada ova prva.

Numere “Too Much Madness”, “Bad Man” omaž su prethodnim albumima. “The Rope”, melodična, na 114bpm, mogla bi da bude savršena karika elektronskog seta. “Look At The Moon”, podsetila nas je na muzički milje Denai Moore i “The Lake”. “Sunset” i “Devils Dance”. Ambijental i rock. Čista eklektika?

Dukat: Slaganje pesama mi predstavlja specifičan užitak. Na prošlom albumu postojao je hronološki red. Početak, “Too Much Madnes” tipični Stray Dogg – akustična gitara, kontrabas, metlice na bubnju, vokali. Nakon te numere hteli smo da pokažemo da ćemo krenuti i drugim pravcima.

Za “The Rope” smo želeli taj kick, da vuče na elektro, iako je ostatak akustika. Kao Stray Dogg tehno. Početak na “Look at The Moon” ima dosta efekata, rađenih na mobilnom telefonu u aplikaciji Garage bend, ritam nije direktno vezan za bubanj, već za različite zvuke.

Ta pesma je dijalog, dve atmosfere, jedna, van ovoga sveta, i druga koje je vraćanje nazad na zemlju. Marko Ajković, bunjar Artan Lilija zaslužan je za deonice na bubnju, kao i Feđa Franklin. “Sunset” nam je najeksperimentalnija pesma. Igranje sa efektima Borisa Mladenovića. “Devils Dance” je klasičan R’n’R. Eklektika povezana vokalom.

Inspiracija za album?

Dukat: Nisam stigao do nivoa da se udaljim od sebe i ličnih priča. Neki muzičari su u stanju da zamišljaju stvari, izmeštaju sebe. Sve je lično, međuljudski odnosi, razmišljanja. Muzika je bolji medijator od reči. Voleo bih da više koristim glas kao instrument, ne kao potpuni i jedini smisao.

Ana, obraćajući se Dukatu: Ti si romantičar u duši, tražiš inspiraciju u sebi. Zato smo nas četvoro tu da ublažimo njegov ego trip (smeh). Mi smo inspirisani njegovim melodijama, harmonijama, tesktovima, i pokušavamo da sve to obogatimo.

Nama je prva asocijacija na Stray Dogg je ljubav. Tebi?

Dukat: To je i moja prva pomisao. Ljubav ima puno aspekata, ona može biti i gubitak. Pokretač je svih pitanja koja sebi postavljam. Muziku stvaram kada mi se nešto desi na tom planu. Pesma “The Rope” je dobar primer.

Kako prilazite starim pesmama? Dalas Green, frontmen City and Colour, rekao je da u njima traži nesto novo, osluškujući improvizacije svog benda.

Dukat: Biću otvoren, neke pesme su mi dosadile. Uostalom, albumi najčešće nisu krajnje želje muzičara. Nekada je komplikovana melodija mogućnost za improvizaciju, iako komplikovano ne znači kvalitetno. Najviše improvizujemo sa starim pesmama, one prve dobijaju novo ruho.

Sa prvog albuma sviramo “Almost”, koju smo adaptirali, dodavši uvod iz Džarmušovog filma Dead Man. “Crimson Moon” je polu “jam”, gde imamo tačke u kojima se nalazimo. Često menjam šta pevam, to ostatku benda nije lako za praćenje. Obožavam stare pesme, i to što ih ljudi prepoznaju.

Poslednja numera “Kraj” u sebi krije ove reči “Nosim muku duboku, muku slatku”. Šta je duboka, a šta slatka muka umetnika, predstavnika alternativne muzike u Srbiji?

Dukat: Slatka je, jer je život umetnika najlepši život, radiš ono to voliš. Sloboda, stvaranje, provođenje vremena sa sebi sličnima. Gorka muka, taj momenat prelaska iz hobija u posao, koji nosi dileme. Ne postoji industrija, profesionalnost, organizacija. I dalje sve radimo sami, od spotova do snimanja albuma, finansiranja. Teško je sve to raditi i zadržati entuzijazam.

Ana Janković

Ana: Postoji taj sukob. Rad za egzistenciju, i rad koji vam donosi sreću. Muzika u Srbiji ne obezbeđuje život. Iscrpljuje taj raskorak između kreativnog i paralelne borbe za sigurnost.

Umetnost, kultura, kao da su postale luksuz. Svi se suočavamo sa rečenicom “od toga ovde ne možeš da živiš”. Možemo li to da promenimo?

Dukat: Ta borba ima bizarnu draž. Dobiješ osećaj ponosa kada radis nešto što voliš, a da ti to donosi pristojan život, osećam se kao neki “majstor života”. Odbijam dnevni posao samo zato što želim da se za egzistenciju borim kroz ono što volim, iako taj napor često bude neprirodan za nekoga ko živi umetnost. To nije inspirativna muka.

Nema elegancije, stizanje do rezultata je mukotrpno. Kada novac i ulaganja uđu u etar menjaju se odnosi, sve postaje teže. Gubi se deo draži. Veći bend, veća odgovornost prema saradnicima, novac postaje neophodnost. U nekoj drugoj zemlji bi sa istom ovom publikom koju imamo, te poslove radio neko drugi. Trudimo se da ta draž muzike ostane netaknuta.

Muzika za vašu tišinu?

Ana: Stvaranje muzike dovodi do zasićenja. U poslednjih par meseci vraćam se klasici. Bila sam na koncertu Fakulteta muzičke umetnosti, slušala sam Simfoniju br. 4 Čajkovskog. Nedostajala mi je klasika, moja renesansna faza.

Dukat: Teško mi je da priznam da se udaljavam od muzike. Prija mi istinska tišina. Oksimoron je da mi muzičari ne slušamo jedni druge, jer smo fokusirani na ono što pravimo. A kada slušamo previše smo analitični. Britanski folkeri zbog kojih sam krenuo da sviram gitaru.

Opskurni gitarista Bert Jenš, Nik Drejk. Jednom prilikom sam, vraćajući se iz Mostara kupio za 5km tri cd-a, Piter Grina, Nil Janga, i Stonse. Puštali smo u kolima od Janga “This Is Nowhere”, “Cowgirl in The Sand”, “Down by The River” jedno 40 puta. U jednom momentu su sa zadnjeg sedišta povikali – “ljudi menjajte ovo”, dodaje uz osmeh.

Šta vas je poslednje dotaklo?

Ana: Hajde da počnem od lepše stvari, jer ako se dotaknem odmah loše, pobesneću. Knjiga Galapagos Kurta Vonegata. Podseća me na Bulgakova, čija Majstor i Margarita mi je najbolja knjiga koju sam ikada pročitala.

Dotakla su me je najnovija dešavanja, nazovimo ih medijskim, sa Barbarom kao simbolom. Da li da se zatvorimo u sebe, ili da upalimo baklju i krenemo po gradu? To me je prilično potreslo.

Stray Dogg ft. Vitraž

Dukat: Da, situacija je dosta zabrinjavajuća, sad i te kupovine televizija. Pozitivan utisak mi je film Asimetrija, Maše Nešković, za koji smo radili muzku. Film je zaista kvalitetan. Ana dodaje da je “dovoljno umetnički lep, a opet životan”. Sestra mi dobila dete, dobio sam elan, biti ujak, novo i prelepo osećanje koje nisam mogao ni da pretpostavim.

Tuga i sreća kroz jednu pesmu.

Ana: Jackson C. Frank – “Milk and Honey” je tuga, sreća – Jarboli – “Ja opet biću tvoj”.

Dukat: Volim da se utotalim u nekom raspoloženju uz jednu jedinu pesmu. “Lilac Wine” – Jeff Buckley, za oba raspoloženja.

Da li će kultura opstati?

Dukat: Deluje mi da je situacija takva da kultura nestaje i kao margina, tako da bi održavanje te margine za početak bio uspeh.

Ana: Postoji toliko divnih i kreativnih ljudi, koji se bore, što je već jedna mala pobeda, a svi trebamo da stremimo i onim većim pobedama. U krajnjem slučaju, živećemo u iluziji, od kada je to ovde bio problem? ♦

Nikada, dodaćemo. Problem bi mogao da bude samo ukoliko prestanemo da budemo svoji, odustanemo od vrednosti i ideala u koje verujemo. Njihova muzika i opstajanje nam je pokazatelj koliko je slatka pobeda kada to nikada ne učinimo.

Vitraž