U drugom delu feljtona selimo se u njegove beogradske dane, lične, srdačne i neizmerno zanimljive.
Godine 1961, dok je predavao semestar apsolventima univerziteta Jejl, Džordžu Kenanu je zazvonio telefon – na liniji je bio predsednik Amerike Džon. F. Kenedi. „Da li biste želeli da budete novi ambasador u Poljskoj ili Jugoslaviji?“ glasilo je pitanje Džordžu Frostu Kenanu. Na obostranu radost, ispostaviće se, izabrao je drugu opciju, nakon što su njegove knjige iz područja spoljne politike i diplomatije ovenčane Pulicerovom i National Book nagradom.
Ali to nije bio prvi poziv, tri godine pre toga, Kenedi je u razgovoru sa Kenanom izrazio divljenje njegovim Reit predavanjima, suprotstavljanju politici državnog sekretara Ačisona vezanu za politiku prema Sovjetskom Savezu, demilitarizovanje i stvaranje jedinstvene Nemačke. Bio je i treći poziv dok se Kenedi odmarao na Jamajci par dana pre preuzimanja dužnosti, u kojem se u čitavom tonu razgovora divio njegovim opservacijama iznetim u razgovoru za Bi-Bi-Si.
Možda je za Kenedija najveći živi intelektualac bio čuveni francuski političar, pisac, avanturista, Andre Malro, ali kada je diplomatija u pitanju tu svakako dileme nije bilo. Ni za mnogo druge.
Pošto je Kenan proučavao naš jezik i istraživao srednjeveknovnu Srbiju, ovladao je i komplikovanim odnosima različitih vera i naroda, pratio je Titov politički razvoj u Rusiji, uz to bio i odličan poznavalac komunističke partije, pa je prirodno više težio Beogradu.
A vreme njegovog postavljanja, 1961. godina bila je ključna za poljuljano samopouzdanje Amerikanaca, jer Rusi prvi lete u kosmos i vrše nuklearne probe, na Kubi u jeku invazija u Zalivu svinja, berlinski zid se podizao 13. i 14. avgusta.
Njegova ambasadura bila je važna, i u svetskim okvirima. Magazinu Tajm to je bila glavna tema uz postavljanje Džona Galbrajta u Indiji 1962. Kenedi je dao obećanje da će postaviti najtalentovanije među Amerikancima.
Ciljevi – dobri odnosi i nezavisnost od Sovjeta, osnaživanje uticaja na Balkanu. Podseća na vreme danas, na izbore koji će nas odrediti u narednim decenijama. Stoga je uloga sadašnjeg ambasadora Kristofera Hila, koji dolazi sa besprekornim diplomatskim kredencijama, skoro jednako važna kao Kenanova, pa će i on morati da ponese njegovo breme, ako ne i veće, pa da se, uprkos svim razlikama, konačno realizujemo kao trajni prijatelji, na brojnim temeljima, na koje se uhvatila prašina i zaborav.
Beograd, toplina Banata i Žiča
Te 1961, početkom maja, došao je na železničku stanicu sa ženom, dvoje dece i psom, od koje je jedno, Kristofer, otkrio spomen ploču svom ocu u Beogradu 13. juna.
Za njega je Beograd bio najbogatije, najprijatnije iskustvo u celokupnom službovanju. Što zbog prirode zemlje, što zbog relativno srećnih političkih okolnosti. Putovanje puno boja, otkrića, toplih i bogatih ličnih odnosa.
A naša geografija, nije mogla da bude bliža epicentru političkih relacija dunavskog basena i jugoistoične Evrope, koja je vekovima razdvajala Vizantiju od Rima, Istočno i Zapadno hrišćanstvo, Otomansku imperiju i Habzburšku monarhiju.
Iako je Jugoslavija bila veličine Viskonsina, za njega je bila “Amerika u malom”, sa planinama, morem, ravnicama. Ne čudi što je obožavao banatske ravnice, ali i vinograde Šumadije, planine i srednjevekovne manastire. Jednom prilikom ga je u crkvi u centralnoj Srbiji dočekala devojčica sa vrelom pitom od sira uz obrazloženje “zbog toga što ste stranac u blizini moje kuće”. Sa učiteljem srpskoj jezika, koji mu je postao prijatelj, voleo je da kolima putuje do manastira Žiča.
“Ako neko leti iz Sofije za Rim, Beograd izgleda kao Rim, a ako neko leti iz Rima za Sofiju, Beograd izgleda kao Sofija. Ako odete, kao što sam ja iz Beogradu u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, to su bile države koje nisu ličile na savremeni svet. u najboljem hotelu u Sofiji nije bilo toalet papira, ostavljali su novine u toaletima, a Beograd je već tada imao hotel Metropol.”
Džordž Kenan
Beogad je bio potpuni kontrast njegovim ruskim danima. Naše ljude je, za razliku od Rusa, smatrao prijemčivim, kompetentnim i srdačnim, spremnim ne samo da saslušaju, već i da odgovore, a socijalne interakcije bile su potpuno normalne, dok su se u Rusiji svodile na okretanje leđa u potrazi za personalnim špijunima.
Iskrenost i otvorenost. To su te naše međe, taj koloplet preplitanju civilizacija i kultura, koji nas Zapadu čini toplim i širokogrudim, dok nas naše unutrašnje hladnoće (mislim na ceo region) čine nesnošljivim u našem lokalnom, regionalnom suživotu.
Šta mogu da promene oni?
Službujući u Jugoslaviji od 1961. do 1963. doživeo je uspon i pad, ushićenje i razočarenje. U to vreme američki odnos prema Jugoslaviji dosegao je najnižu tačku, uprkos Kenanovom trudu.
Odnose su usporavale američka birokartija, članovi kongresa, neobrazovanost zakonodavaca, anti-jugoslovensnke predrasude, šovinistička retorika, i nesposobnost da zarad svojih domaćih političkih poena priznaju ili prepoznaju pravo stanje stvari, čak i kada su u njihovom interesu. Sve one stvari koje danas zameramo EU, koje bi SAD mogle da promene.
Kenanu je smetalo kada su nam prodati avioni i za njih uzet novac, ali nisu isporučeni zbog birokratije. Slično je bilo i sa pomoći koja je ostala po strani jer smo bili deo rezolucije Captive natives iz 1959, predstavljeni kao deo sovjetskog bloka, iako smo suštinski od njega bili udaljeni miljama. Ekonomski odnosi (koji datiraju iz 1881, ekonomskim sporazumom dve zemlje) i pomoć, zagubili su se u pravnim zavrzlama, pa je postojao strah da za nove projekte i zajmove ponovo budemo zavisni od Moskve. Deža vu?
Ove forme i trivijalnosti su iste one koje zabezeknu Amerikance da kada dođu u Beograd, shvate da smo mi periferija Evrope, iza senki Rumunije (koja je na putu da nam pobegne, ukoliko već i nije) i Bugarske, isto onako kako su nekada i Kenana. Isto se odnosi i na Hrvatsku, kojoj ne manjka ni istog tog nacionalizma, korupcije, i odustva pravne države uprkos svim EU spregama.
A Metropol je i dalje tu, kao podsetnik.
Kenan se i tada stavio u odbranu Jugoslavije u američkoj javnosti, braneći njen status najpovlašćenije nacije, a kada u tome nije uspeo podneo je ostavku zbog nedovoljne američke podrške, što je bio ambasadorski gest bez presedana.
“Ambasador može biti koristan isključivo kada ima uticaj u svojoj zemlji”.
Kenan
Znao je do koje granice možete da očukujete da se neko promeni. Njemu je bilo prihvatljivo da Tito ostane komunista, dok je širom otvorenih ruku prihvatao prijateljsko američko rame. Znao je da će bilo kakva dodatna isključivost pogoršati jugoslovensku ekonomiju. Eto putokaza.
U hladnom doček Tita oktobra 1963, gde su u Vilijamsburgu i ispred Valdorf Astorije demonstranti, od kojih su neki bili u nacističkim uniformama skandirali protiv zemlje saveznice, koja je bila među vodećima po broju žrtava u ratu, bio je jedina svetla tačka, i to na Prinstonu, pa mu je bilo puno srce što je jugoslovenska delegacija mogla da se vrati sa utiskom da je makar negde bila dobrodošla.
Isključivosti.
Šta možemo da promenimo mi?
Priča o strogoći Zapada koji nas nesvesno gura ka Rusiji, samo je jedan segment celokupne priče.
Postoji i ona o našem sedenju na dve stolice. Jula 1962. Američki kongres je usvojio program pomoći stranim državama u vrednosti od 4.6 milijardi dolara, ali uz veliku ljutnju na Jugoslaviju koja je osudila američke nuklearne testove, a nastavila da traži američku pomoć. Slično kao i danas.
Mi imamo najveću trgovinsku razmenu sa EU, putujemo u te zemlje, naši sugrađani prave biznis u Americi i Nemačkoj, ne u Novgorodu, Minsku i Groznom. O vrednostima i da ne govorim, koliko god ih nekada sitničavo secirali.
Iskustva sa američkim firmama su med i mleko, za ono što se dešava danas. Pitajte prosečnog Smederevca da uporedi U.S. Steel vreme sa današnjim. Američki imperijalizam je daleko od idealnog, niti je fer, što smo i mi osetili na svojoj koži, ali je krezuba beba za ruski, a oba navedena su nedonošče za ono što bi mogla da bude kineska verzija upravljanja svetom.
Za naše javno mnjenje Ziđin bi mogao da bude pokazna vežba. Pa hajde da se odlučimo. Legitimno je i da ta odluka bude Putin, Kadirov i Lukašenko. Ali onda da se zna jasna cena, i kurs bez prebacivanja na ugodni kanabe Zapada kada nam to odgovara. I da ne bude kukanja kada bogati Rus vaspitno drekne na mlađeg pravoslavnog brata, kao što je i na sve svoje okolne susede.
Kao što je i SNS promenio sopstvenu retoriku i kurs zarad vlasti, nisam siguran ni da će oni najglasniji “Rusi veći od Rusa” da budu toliki “Rusi”, kada ih realnost udari po džepu.
U vreme Kenana kompletna istočna Evropa je gledala progres i ishod jugoslovenskom puta u nezavisnost, lišenog tutorstva Sovjetskog Saveza. Da je taj put bio poraz, svi oni bi se ponovo okrenuli Sovjetima. Danas mi donosimo odluke, ponovo uz kašnjenje, što je pogubno, kakva god odluka bila, ukoliko se iznori u Velikom Trnovcu ikada privedu kraju.
Velike sile i poštovanje
Jedno je sigurno, odnosi su lakši sa velikima kada vas oni poštuju, koliko god bili mali. Tada vas i ne podcenjuju, kao što je Nikita Hruščov rekao za Tita i Jugoslaviju – “pustite ih, ne obraćajte pažnju, usamljeni neće uraditi ništa”.
Beogradska konferencija nesvrstanih, koju je kao spektakl videla i Moskva, sa 26 šefova država pokazala mu je suprotno. Godinu i tri meseca kasnije Moskva je morala da se pokloni Titu i pozove ga u zvaničnu posetu. “Kakav trijumf”, reče tada Kenan, “za čoveka njegove pozicije, koji američki ambasador bi sa ovim mogao da se takmiči?”.
Rastanak
Šetajući beogradskim ulicama 14. oktobra, Kenan je doneo odluku da napusti službu. Čak i u njegovoj nemoći odnosi su ostali netaknuti i stvarni. postao je pravi prijatelj, jer prijateljstvo i jeste bezuslovna kategorija.
Tada je i sa Titom imao potpuno neformalno veče na Brionima marta 1963, uz bocu vina, iako je i on znao da Džordž ne reprezentuje Ameriku, reprezentovao je za njega i više od toga. Tu dosta pomažu čast, integritet, osobenost. A Kenan je imao sve.
Nestao je most, koji da je duže trajao, ko zna koliko bi nas još zbližio. A daleko da je sve bilo loše. Jugoslovenska vojska, tada treća po snazi u Evropi, bila je barijera dvema silama, u korist evropskog mira.
U Jugoslaviji, Srbiji ponajviše, Glas Amerike je imao oko milion slušalaca dnevno. Pozajmljivale su se američke knjige, gledali filmovi. Kao i danas. Vreme džeza u Beogradu, slika Poloka i Vorhola na zidu Muzeja savremene umetnosti. Svakodnevica su bili dolasci zvezda poput koreografa Marte Grejem sa svojim pratiocem Bebe de Rotšildom, Luisa Armstronga, Kaunta Bejzija, Ele Fitcdžerald, Artura Rubinštajna, Boston Seltikse, holivudske zvezde poput Kirka Daglasa, Entoni Kvina, Teli Savalasa, Ričarda Vidmarka i Džordža Mejsona. A koga sam sve tek zaboravio, prvi mi na pamet padaju Majls Dejvis i Rej Čarls.
Doajen
Sada je jasno zbog čega spomen-ploča na mestu nekadašnje američke ambasade baš tu treba da bude. Zbog doajena starog kova, kome je diplomatija bila umetnost, a ne veština, usamljenika za koga se činilo da voli oprečne i nepopularne stvari. Prijatelja.
Malo je danas takvih političara. Diplomatski sistemi postali su preglomazni, teško da talenti poput Kenana, ukoliko i postoje mogu da budu opaženi. Diplomatije je sve manje lična, a sve više korporativna. Da je više političara poput Kenana, koji su do tih dubina pronicali u kulturu i srž nacija u kojima su službovali, sasvim sigurno bi odnosi cvetali, uz više uvažavanja i tolerancije. Ali površnost je mera 21. veka koja tinja u svim oblastima života.
Omaž Džordžu Kenanu, je sa druge strane i podsetnik kakvi odnosi mogu da budu, kada ih kreiraju dobronamrni i otvoreni ljudi, sa obe strane. Njegova priča je i bukvar svih naših grešaka, koje još uvek možemo da ispravimo, u obostranom interesu.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
