U Beogradu je u junu otkrivena spomen-ploča nekadašnjem ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Džordžu Kenanu na mestu nekadašnje ambasade te zemlje. Ni malo slučajno, i toliko zasluženo.
U prvom delu feljtona o Kenanu prisetićemo se kako je Kenan dosegao neslućene diplomatske visine, a u drugom delu smo u njegovim beogradskim danima, izrazito ličnim, prijateljskim i neizmerno zanimljivim. Džordž Frost Kenan.
Život ga nije mazio. Sa dve godine je izgubio majku, a već sa osam bio je uz maćehu u Nemačkoj i učio novi jezik. Nakon završene vojne škole u Viskonsinu, 1921. stiže na Prinston. Usamljenost i teškoće na kratko je prekidalo oduševljenje delima Skota Ficdžeralda i predavanjima istoričara Džozefa Grina koja su mu usadila nemilosrdnu besprekornost.
Introvertnom Kenanu nije prijao elitizam „Ajvi lige“, niti je kao dete Srednjeg Zapada našao nišu američkom Istoku. Ipak, dobija diplomu iz istorije, i umesto prava, koja su bila preskupa, odlučuje se za službu spoljnih poslova SAD.
Put po Evropi
Ređaju se službovanja, Ženeva, Hamburg, pa doškolovavanje na orijentalistici univerziteta u Berlinu (gde su mu profesori bili Hoetsch i Stahlin, dva doajena u oblasti istorije Rusije). Faktički je krenuo putevima rođaka njegovog dede Džordža, koji je u 19. veku bio ekspert za carsku Rusiju, istu onu koja će obeležiti i njegov karijerni i privatni život.
Paralaleno sa tim, nehajno, ovladava i jezicima – nemačkim, francuskim, poljskim, češkim, portugalskim, norveškim (zaslugom supruge, Norvežanke). Na ovaj niz će se kroz neko vreme nadovezati i srpski.
Tada je stasavao, ispostaviće se, najostvareniji student političkih nauka svog vremena, od kojeg teško da je postojao bolji poznavalac istorije prostora Rusije, njenog uticaja, ali i odnosa, koegzistencije dve suprotstavljene sile – SAD i Rusije.
Radio je kao treći sekretar u Rigi, Talinu – službovanje u rangu nastavka studija, njegova fascinacija Rusijom samo dodatno dobija zamah.
Kada su SAD zvanično uspostavlje diplomatske veze sa Sovjetskim Savezom sredinom 1930-ih, za vreme Frenklina Ruzvelta, odlazi sa ambasadorom Vilijemom Bulitom u Moskvu, uz još dva činovnika to je od ambasade bilo sve! Bez šifri, kurira, čuvara. Tu ostaje do 1937.
O Staljinu
Bulita nasleđuje Džozef Dejvis sa čijom se politikom nikako nije slagao. Čistke Josipa Staljina za njega nisu imale nikavu vrednost niti je Dejvis osećao važnost odnosa dve sile. . Daje ostavku i odlazi u ruski odsek Stejt departmenta u Vašington. Već sa 34 godine piše svoje memoare, i biva pomalo razočaran u rigidnost spoljnih politika, uključujući i onu sopstvene zemlje.
Zanimljiv je njegov lični dojam Staljina iz tih dana.
“Omalen, mršav. No, sa druge strane u njegovim crtama bilo staložene, zbijene snage i grube lepote. Nepripremljen posetilac nikada ne bi pogodio kakva fuboka proračunatost, ambicija, vlastobljubivost, ljubomora, ukrutnost vreba iza tog pročelja. Neoriginalan u bilo kakvom kreativnom smislu, oduvek je bio najprijemčiviji učenik.
Kolege su mi pričale za taj žuti blejsak njegovih očiju, u buktanju pretnje i gneva, kada se na tren okomio na nekog nesretnog podčinjenog, pakleni sadizam kada bi na diplomatskim večerama ponižavao zajedljivim zdravicama, samo da bi pokazao moć. Kada sam ga prvi put sreo, znao sam da se naalzim pred jednim od najznamenitijih ljudi na svetu, nemilosrdnim,. ciničnim, prepredenim, ali zbog svega toga, jednim od istinski velikih ljudi našeg doba”
George Kennan
Nakon epizode u Americi, odlazi u Prag, gde mu je šef bio niko drugi do Vilbur. J. Kar, tvorac službe Stejt departmenta, doživljava dolazak Hitlerovih trupa, betonska skloništa, legendarnu Martu Gelhorn, koja mu je u bundi sa predivnom zlatnom kosu upala u kancelariju i upitala “zašto Amerika nešto ne preduzme?”.
U berlinskom službovanju ga dočekuje Hitlerova objava rata SAD nakon Perl Harbura, iako su Berlinci bili najmanje nacifizirani, te su vest o padu Pariza dočekali sa ćutanjem i nevericom. Posebno je protiv rata agitovao Gotfrid Bizmark, unuk čuvenog kancelara.
Režim i preokupacije običnih ljudi, to su uvek bila dva sveta.
Biva ambasador u Lisabonu, gde obezbeđuje upotrebu Azorskih ostrva američkoj mornarici, pa savetnik u Londonu, nakon čega sledi ponovo Moskva, gde je bio zamenik šefa misije pod ambasadorom Herimenom (1944-1946).
“Dugi Telegram” i članak “X”
Nije slučajno istoričar Džon Luis Gedis rekao da je “Kenan spasao svet”, jer je Hladni rat mogao da bude daleko gori, odnosno prilično vruć, posebno zbog nukelarnog oružja.
A kako se razvila ideja dugog Hladnog rata, verzija odnosa koja nikada pre nije postojala u antagoznimima velikih sila? Svi vodeći američki planeri su nuklearni rat smatrali izvesnim 1946. i 1947. Osim Kenana.
On je nakon rata i proglašenja pobede zaključio da Rusi neće moći da održe vojnu hegemoniju nad celim osvojenim područjem, da za očuvanje svetskog mira nije nužna puna saradnja sa Rusima, i da Zapadu ne preti opasnost od ruske invazije već od komunističkih partija u tim zemljama.
Kenan je 1946. u Moskvi, smislio treću alternativu, koju je ubrzo elaborirao u Vašingtonu. Ideji obuzdavanja (containment), osnovi američke hladnoratovske strategije, koja je presudno oblikovala svet i odnose dve sile, uvod je bio čuveni “Dugi telegram” sa 8000 hiljada reči u kojem je pokušao da ubedi establišment u svojoj zemlji da odustane od planova za saradnju sa sovjetskom vladom u korist politike sfere uticaja u Evropi kako bi se smanjila moć Sovjeta.
Taj tekst ga lansira u službi, pa u Vašingtonu postaje prvi pomoćnik za spoljne poslove.
O dva koncepta življenja možda najbolje govori jedan isečak iz Kenanovih memoara u kojem razgovara sa jednim moskovskim zvaničnikom koji mu je rekao – “ovde moramo imati diktaturu, ako ga prepustimo sebi, naš narod neće znati meru. U njemu nema ograničenja. Postao bi neobuzdan”.
Kenanu nisu toliko smetale te razlike koje je uvažavao, koliko manir Rusa da prijatelje (tada su dve zemlje bile saveznici) drže na odstojanju, u kojem svako ima svog dodeljenog špijuna. Sa druge strane je uveliko pred Jaltu kritikovao Ruzveltov pristup problemu Istočne Evrope i statusa Poljske.
Na to se nadovezao tekst od četiri poglavlja u izdanju Forin Afersa iz jula 1947. pod pseudonimom „X“ – Izvori sovjetskog ponašanja, koji nije otpočeo naglašavanjem tradicionalnog i instinktivnog ruskog osećaja nesigurnosti, već je umesto toga naveo da je Staljinova politika oblikovana kombinacijom marksističko-lenjinističke ideologije, koja se zalagala za revoluciju kako bi se pobedile kapitalističke snage u spoljnom svetu.
Kenan je smatrao da glavni element svake politike Sjedinjenih Država prema Sovjetskom Savezu mora da bude dugoročno, strpljivo, čvrsto i budno suzbijanje ruskih ekspanzivnih tendencija.
Verovao je da je vreme na strani Zapada, u kojem će se Sovjetski Savez urušiti pod sopstvenim kontadiktornostima, istim onim o kojima su pričali Marks i Lenjin o kapitalizmu, samo u inverziji Džordža Kenana, u čijim očima je Staljin trebao neprijateljsko okruženje kako bi legitimizovao svoju autokratiju. To smo i mi doktorirali. Kroz protok tog vremana ruski narod, a možda i njeni lideri će postati svesni nesposobnosti sistema, što se u suštini i dogodilo.
Rehabilitacija Evrope, vraćanje samopouzdanja kroz demokratiju i kapitalizam, sve ono što se sprovelo kroz Trumanovu doktrinu i Maršalov plan, bile su njegove zamisli.
Tekst je prerastao u doktrinu, a kasnije i u zvaničnu spoljnu politiku administracije.
Ruski klasici
Gidis, jedini zvanični Kenanov biograf, je u svojoj knjizi, intimnom portretu, “Džordž Frost Kenan”, za koju dobio nagradu “American Book Critics Circle” nagradu, uz Pulicera, ušao je u korene njegovog shvatanja Rusije, napominjujući da je Kenanov optimizam za mogućnost promena u Sovjetskom Savezu došao je kroz proučavanje ruske istorije, međunarodnih odnosa.
Ali najviše kroz velike ruske pisce i romane iz perioda Carske Rusije. Puškin, Turgenjev, Gogolj, Dostojevski, Tolstoj, Čehov. Kroz njih je osetio je da je boljševizam samo tranzicioni fenomen u ruskoj istoriji, a da će duboko ukorenjena ruska kultura odoleti nametnutom marksizmu, koji je svoje uzore imao upravo na Zapadu.
Kako je znao da se nacionalni karakter nije promenio? Putovanjem po Rusiji, koliko god je mogao usled ratnih restrikcija i ograničenja. Juna 1945. na putu ka Novosibirsku iz Moske vozom imao je prilike da poseti industrijske oblasti, farme, a na povratku avionom do Omska skoro se zaljubio u jednu devojku, koja je bila faktički nepismena. Pojeli su ručak, izvukao je Tolstojevog “Petra Velikog”, čitajući glasno na predivnom klasičnom ruskom. Ostatak putnika se okupio da čuje ruskog klasika u američkoj izvedbi. “Sve ovo nakon najveće ruske pobede”, pomislio je. Delovalo je da je kultura daleko jača od Staljina.
Ruse je smatrao velikim i dopadljivim narodom kome treba finansijski pomoći. Ali tu dolazi ono čuveno, ne možete pomoći narodu, a da ne pomažete režimu, a ne možete ni oštetiti režim, a da to isto ne učinite narodu. Uzdržavanje je delovalo kao dobitna kombinacija.
Čehov
Kada se Kenan vratio u SAD nakon “Dugog telegrama”, držao je predavanje na Jejlu, posvetivši jednu trećinu Antonu Čehovu. Mnogi nisu shvatili dubinu njegove analogije i prikaza “Kuće na sprat”, u kojoj seljaci neće da se na proplanku zida škola.
U knjizi jedan čovek kaže “dajte im vremena, pažljivo ih podsećajte zašto je to u njihovom interesu, i vremenom će se pojaviti neko sa sopstvenom inicijativom, ukloniće drveće, kamenje i imaćete svoju školu za četiri, pet godina, ukoliko im dopustite da oni budu sopstvena ideja”.
To je verovao i Kenan, marksizam i lenjinizam moraju da postanu ideja neuspeha, reformisani ili odbačeni, ali nenasilno, što zahteva strpljenje i predikciju.
Kenanova najveća frustracija je što nije postao biograf Čehova, arhitektura obuzdavanja nije mu tome bila ni blizu. Jednom je na predavanju zaplakao prisećajući se Čehovljeve priče u kojoj jedan dečak hodi sam kroz prazno nebo i pustoš, nešto sa čime je mogao da se poistoveti, ostavši rano bez majke.
Da je Ruska crkva imala svoju eparhiju u Prinstonu sasvim sigurno bi joj se Kenan priključio pre nego Prezbeterijancima.
Nato
Bio je protivnik ekspanzije Nato pakta, za koju je verovao da će izolovati Rusiju i da će se problem primarno ekonomsko-politički nepotrebno militarizovati jer “Rusima nije padalo na pamet da protiv nas upotrebe ratne snage”. Nije verovao pisanim ugovorima o savezništvu, i bio je protiv ulaska Grčke, Turske i Italije u Nato, svojevrsnog zaokruživanja Rusije, koja je osetljiva na logiku sile.
Na njegovim linijama danas je Džon Miršajmer, vedeta međunarodnih odnosa i realista, koji je uzburkao javnost kritikom američkog poimanja rata u Ukrajini, u kome po njegovom mišljenu “ona nesvesno približava Rusiju svom najvećem protivniku, Kini”. Kenan je nesumnjivo pripadao plejadi američkih intelektualaca koji su oduvek tražili fleksibilniji politički i svaki drugi pristup savremenom svetu.
Godine 1952. postaje ambasador u toj SSSR-u, da bi godinu dana kasnije napustio diplomatsku službu i postao predavač na Prinstonu, Čikagu i Oksfordu.
“Mi smo, ako se teritorija i stanovništvo posmatraju zajedno, jedna od velikih zemalja sveta – čudovišna zemlja, moglo bi se reći, zajedno sa ostalim, kao što su Kina, Indija, nedavni Sovjetski Savez i Brazil. I postavlja se pravo pitanje da li „veličina” u političkom telu nije zlo sama po sebi, osim politike koja se vodi u njeno ime?”.
Džordž Kenan
Drugi deo teksta o Kenanu u Beogradu, fascinacijom Srbima i našim jezikom, Banatom, Šumadijom, odnosu sa Kenedijem i Titom, slavom, i nesvakidašnjim odlaskom iz službe pročitajte u drugom delu feljtona uskoro na Vitražu.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
