Enrike Iglesias. Priča o šarmeru koji je koristio lažno prezime na početku svoje karijere da ne bi bio pod senkom slave svog oca, Hulija. I iz nje je izašao, stvorivši pesme, od kojih su neke i dan danas večne.
Enrike Iglesias svakako predstavlja muzički-pop fenomen. Skoro 200 miliona prodatih albuma, preko 200 najrazličitijih nagrada, uključujući i prestižni Gremi, kao i brojni latinoamerički Gremiji o tome najbolje svedoče. Njegova zvezda je tokom godina sijala različitim sjajem, ali se nikada u potpunosti nije gasila, što je muzički kontinuitet vredan svakog poštovanja.
Na suptilan način je, bez mnogo pompe, izašao iz senke svog poznatog oca Hulia Iglesiasa, za koga kaže da ga voli i poštuje, ali takođe napominje da bi taj odnos malo ko uspeo u potpunosti da razume. 2009. godine posetio je Beograd, gde nas je za svoj rođendan, 8. maja obradovao sjajnom atmosferom i energijom u Areni. Ponovo je bio 2016 godine, svoj rođendanski jubilej proslavio je tada u Zagrebu, a mi smo ga dočekali dva dana kasnije.
Malo ko je tada ozbiljno shvatio da tip ima 40 godina. Svi su se nadali da u nekom podrumu ne truli njegov portret, poput onog u čuvenom romanu Oskara Vajlda “Slika Dorijana Greja”, već da Enrike samo opravdava onu čuvenu mušku samobodreću krilaticu da su “muškarci kao vino”. Zbog tog izgleda ga je 2015. godine kritikovao predsednik Šri Lanke Maithripala Sirisena, koji je bio zgrožen količinom brushaltera koji su poleteli ka bini, za šta je optužio organizatore koncerta!?
Muzički snobizam kao i u svakoj drugoj oblasti, ume često da podceni enormno popularne muzičke izvođače, koji su kao passe ili “mainstream”. Kao i svaka druga predrasuda, i ova se često potkrade kao greška.
Slično je bilo u Beogradu i sa bendom One Republic u Beogradu koji je u Beogradu gostovao 2015. Poluprazna Kombank Arena, ispunjena mahom mlađom ženskom populacijom dobila je tretman i poštovanje kao recimo krcata poljana festivala Koačela u Kaliforniji. To govori pre svega o profesionalizmu izvođača, ali i o poštovanju sopstvenih poklonika.
Vitni Hjuston i i Enrikue snimili su zajedno pesmu “Can I Have This Kiss Forever” bez ikakvog susreta. Proces snimanja nije mogao biti kliničkiji, jer su obe zvezde pevale svoje delove na različitim kontinentima za originalnu verziju pesme. Par se na kraju ipak sreo kada je odlučeno da bi nešto sporiji tempo odgovarao kompoziciji Dajane Voren.
Pop umetnici neretko umeju da iznenade i potpuno nadmaše sva očekivanja, kao što i etablirani izvođači neosporne klase umeju da se “uspavaju” na lovorikama sopstvenih uspeha. Mera koncerta je osećaj koji sa njega nosite, osmeh, emocija.
Enrike je na isti način sebe davao publici godinama. On nikada nije ni težio da bude enigmatični Lionard Koen, ili Majls Dejvis, ali je u koordinatama muzike koju nudi svojim slušaocima pri vrhu svih muzickih klasifikacija. Umetnicima uvek treba dati šansu i određeni kredit, a jedino legitimno mesto za tako nešto je oduvek bio isključivo koncert.
Pevljive, melodične pesme na španskom i engleskom jeziku, sa autentičnim štihom ovog šarmantnog Španca, savršeno su podržane njegovom pojavom i prijemčivošću.
Kada je reč o muzičkom opusu, on je manje više poznat. Meteorski uspeh pesme Bailamos 1999. godine utabao je put svetskoj ekspanziji rođenog Madriđanina sa prebivalištem u Majamiju, u koji se doselio sa nepunih devet godina, i koji po sopstvenom priznanju doživljava kao svoj grad. Okean je tu imao glavnu reč.
Deset studijskih albuma, mnoštvo hitova i kolaboracija, od kojim nam je u amanet ostavljeno ništa manje zavodljivih video spotova. Poslednjih nekoliko albuma uglavnom su svoj put do publike pronalazili preko numera u kojima su Enrikeu muzičko društvo pravile globalne zvezde, Sijera, Pitbul, Ašer, Nikol Šrezinger.
Album iz 2001. godine “Escape” je i dalje mera uspešnosti Enrike Iglesiasa, koji je u potpunosti odredio njegov muzički stil i dao mu pečat. Ljubavna melanholije, seksipil, žudnja. “Hero”, “Love To See You Cry”, “Escape”, ukoliko ste te tih godina nekoga muvali, ili zamišljali da to radite, ove pesme su išle kao pozadina. Originalna verzija spota za pesmu “Love To See You Cry”, Dejvida LaŠapela bila je znatno erotičnija od one koja je puštena u etar, koja ne manjka seksipilom. Taj video nažalost ni do dan danas još uvek nije iscurio u javnost. Ali su zato beanie kape počele masovno da se nose nakon spota za pesmu “Hero”.
Album koji je ostao potpuno u zapećku, potpuno nezasluženo, a koji je naša preporuka ljubiteljima njegovog zvuka je album “7” iz 2003. godine. Numere “Roamer” i “California Calling”, nikada nisu dobile medijski publicitet, a gotovo da su savršen zvuk za kabriolet koji luta nekim autoputem pored mora. Od albuma “Sex and Love”, gubi se stari Enrike i kreće njegovo koketiranje sa prizvucima rep i regeton muzike, ali to nikada nije bilo to.
Enrikeov privatni život često je bio pod lupom, čija optika je bila srazmerna njegovoj popularnosti i potpuno razumiljiva za superstara takvih razmera. Ali je mimo muzike, davao toliko malo povoda medijima da o njemu pisu, da je sama ta činjenica i nama dovoljna, da iz poštovanja, njegov zivot ostavimo Enrikeu da ga ljubomorno čuva, i izuzmemo se od petparačkih kuloarskih tračeva.
Malo je falilo da numera “Bailando” uopšte ne bude snimljena. Kada je kubanski kantautor Bueno originalnoj verziji pesme “dodao” reggeaton duet Gente De Zona, znao je da je na putu stvaranja ozbiljnog hita. Ali ga je na početku odbio, i tek posle dužeg ubeđivanja i zajedničkog snimanja mu se ta ideja dopala.
U današnje vreme, u kojoj ljubav kao da je osuđena na propast težnjom za monogamijom, daje, makar javno, lep primer na kakvom pijedestalu međuljudski odnosi, ljubavni, treba da budu, svojom skoro 20 godina dugom vezom sa bivšom ruskom teniserkom Anom Kurnjikovom. Svoj privatni zivot, kao i činjenicu da je jedan od najpoželjnijih muškaraca i dan danas, nije eksploatisao na način na koji to većina radi danas.
Enrike praktikuje da uz jednu srceparajuću numeru u toku koncerta, na binu izvede jednu pripadnicu lepšeg pola. Interakcija sa publikom je deo njegove spontanosti i šarma, koja je svaki koncert ulepšala, a on to nikada nije prestao da neguje.
Pre 13 godina u Beogradu, ostala je svima u sećanju srceparajuća scena kada je dvanaestogodišnja Dunja 10. maj ubeležila zlatnim slovima u svoj životni dnevnik. Možda postoji neki Youtube snimak koji to može i da potvrdi, njeno oduševljenje kada pleše sa Iglesiasom.
Enrike je već neko vreme van radara, ali on je jedna lepa muzička priča, i bilo bi sjajno da se kroz neku novu koncertnu turneju ponovi. Povratak u neko bezbrižno vreme, “Rhythm Divine”, “Ring My Bells”….stara dobra muvanja, naravno prava, ne ova šatro preko društvenih mreža, bez rizika i misterije.
Vitraž
📷: Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
