Osam decenija od kako je okončana, bitka na Sutjesci je na mnogo načina izdata jer neki novi pobednici legat antifašizma pokušavaju da gurnu u prašnjave arhive istorije.
“Bitka na Sutjesci je najslavnija epopeja našeg narodnooslobodilačkog rata, epopeja koja će trajno živeti neugasivim sjajem”, izjavio je Tito u Dolini heroja na Tjentištu 4. jula 1978. Vojni istoričari mogu da polemišu oko toga da li je koncentracija četiri divizije na malom prostoru jugoistočne Bosne bila suprotna teoriji partizanskog ratovanja ili ne, ali Sutjeska je ušla u legendu.
Mit bi danas mnogi da zaborave omalovažavajući ideje slobode koju su nosili partizani u Narodno oslobodilačkom ratu i njihovu veličanstvenu pobedu nad nacizmom i fašizmom.
Nemačka operacija Švarc opkoljavanja i uništenja partizanskih jedinica, u kojoj je učestvovalo 127.000 neprijateljskih vojnika, započela je 15. maja 1943. sa ciljem da se uništi glavnina partizanske vojske i osigura jadransko zaleđe u slučaju savezničkog iskrcavanja.
Protiv sebe su imali pet puta manje golobradih, tek stasalih momaka i devojaka u poderanim cokulama i iznošenim opancima, civilnoj odeći i delovima uniformi svih vojski, sa oružjem različitih kalibara, bajonetima i ručnim bombama za pojasom. Neprijatelj za njih nije imao milosti, ali ni oni za njega.
Proboj obruča odvijao se u kanjonu reke Sutjeske. Moj otac, tada komandant Sedme banijske divizije, jednom mi se poverio da je to bila najteža noć u njegovom žuvotu. Kada su Nemci pred sumrak obustavili operacije, partizanski izvidnici su ustanovili da je nezaposednut ostao samo jedan relativno uski koridor.
Pavle Jakšić je usred noći naredio pokret, bez odobrenja Vrhovnog štaba. Kao i Koča Popović. Iznureni borci su psovali, ranjenici ječali da ih ostave, ali divizija je krenula. Kada su Nemci ujutru obnovili dejstva, čelo divizije je prošlo. Centralna bolnica sa 3.000 ranjenika i tifusara zostala je u obruču. Gotovo polovina je pobijena.
Sava Kovačević je poginuo, kao i književnici Veselin Masleša i Ivan Goran Kovačić. Josip Broz postaće jedini glavnokomandujući svih savezničkih država koji je bio ranjen. Britanska vojna misija, koja se tokom Sutjeske pridružila Glavnom štabu, izvestiće London ko su istinski i jedini protivnici fašistima.
Nakon krvavih mesec dana borbe su okončane 15. juna. Uprkos ogromnim gubicima – od ukupno 22.000 partizanskih boraca poginulo je blizu 7.500, najviše Dalmatinaca – glavnina jedinica je uspela da se izvuče iz obruča. Da je partizanski pokret likvidiran na Sutjesci, teško da bi se ikad oporavio. Zato je reč Sutjeska postala simbol borbe, pogibije i spasa.
Vasko Popa je u pesmi “Oči Sutjeske” zapisao je i ove stihove:
Sutjeska kroz naše kosti grmi
Teče između crvenog cveća
U našem joj je srcu ušće
U našem srcu izvor
Nekima da, nekima ne. Šta je danas sa Sutjeskom? Šta sa tekovinama antifašizma i Narodnoosolobodilačke borbe?
Svake godine se uz prisustvo više hiljada antifašista iz čitavog regiona polože venci na spomen kosturnicu u Nacionalnom parku “Sutjeska” na Tjentištu. Antifašisti šalju snažnu poruku građanima i političarima regiona. Dan sećanja okrenut je budućnosti. Video sam nedavno u Sloveniji na skupu antifašista u Novom Mestu kako nova generacija gradi novo društvo ali se ne odriče slavne prošlosti.
Ali, revizionosti istorije ne miruju. Na partizanskom groblju u Mostaru, jednom od najlepših u bivšoj Jugoslaviji, uništeno je 700 spomen ploča. U Hrvatskoj ne prestaju debate oko toga da li je “Za dom spremni” stari nacionalni pozdrav ili provokativno aktuelizovanje ustašije. Trebalo je da prođe više od četvrt veka da počnu da se preimenuju ulice koje su ime dobile po ustaškom idelogu Miletu Budaku.
Slobodan Milošević je, okupljajući Srbe za ratne projekte koje je smišljao, četnike proglasio za drugi antifašistički pokret. Srpske izrazito antipartizanske demokratske vlasti izjednačile su prava partizanskih učesnika NOB-a i boraca ravnogorskog pokreta, ali pokazalo se da je to suviše malo za zemlju koja nije spremna da istoriju prepusti istoričarima, kao što ni istoričari nisu odustali od toga da je tumače u skladu sa svojim uverenjima.
Uklanjaju se spomenici Brozu, podižu biste Čiči o kome se priprema film. Narodni heroji NOB-a izgubili su svoje ulice. Kopernikanskim obrtom istinski antifašisti, zaslužni za sve pobede u Drugom svetskom ratu, proglašeni su zločincima, dok su oni koji su bili na suprotnoj strani definisani kao antifašisti.
Ima pravo Aleksandar Vučić da na venčanju sina osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja slavi uz stihove četničke pesme “Uhvatiše sivog tića, sivog tića Pavla Đurišića”. Predsednik koji nas stalno podseća na stradanje njegove porodice od ustaša, mogao bi da zna da su u operaciji Vajs, čiji je cilj bio uništenje Bihaćke republike i glavnine partizanskih snaga, učestvovali i četnici od nacista odlikovanog vojvode Pavla Đurišića koji se pridružio ustašama. Mogao bi da zna da je posle četvrte ofanzive i bitke na Neretvi krenula peta na Sutjesci, u kojoj su takođe bile neke četničke jedinice. Mogao bi da se seti da je Draža Mihailović slao pisma Alojziju Stepincu i Anti Paveliću moleći ovog poslednjeg za bezbedno propuštanje četničkih snaga prilikom bega prema zapadu.
Svestan sam da je istorija ideologizirana, da su partizani imali svoju verziju koja je osporavala sve druge. Svestan sam i da je eks-ju prostor po završetku ratova premrežen različitim nacionalnim istorijama koje su često na antikomunističkoj i antijugoslovenskoj platformi. Sutjeska predstavlja suprotnost i jednom i drugom.
Jubilarna godišnjica neminovno ponovo otvara teme o kojima neki više ne bi da razgovaraju uvereni da je njihova istorija pobedila, ne bi da postavljaju pitanja čiji odgovori vode ka veličanju partizanske borbe kao slavnog dela antifašističkog fronta Evrope. Ne bih dalje o istoriji.
Umesto da se gradi budućnost inspirisana herojskom prošlošću, umesto da se svrstamo uz naše ratne saveznike kojima je antifašizam i danas svetinja, očekuju da se sklanjamo pognutih glava pred razularenim nacionalistima koji od sebe prave kult žrtve i besramno menjaju istoriju. No pasaran!
Antifašisti na daju da se zaboravi slavna prošlost kako bi se novim generacijama prenelo poštovanje onoga što je evropskoj civilizaciji odavno jasno, a kod nas je u blatu naciokratskih vlasti.
Antifašisti su pobedili fašiste i nikada neće blatiti istoriju jedne ubijene države. To su oni koji ne mrze, ali i ne tolerišu mržnju svih koji, za razliku od partizana, prebrojavaju nacionalna krvna zrnca. Oni ne pozivaju na revanšizam, represiju ili osvetu, ali apeluju na udruživanje antifašističkih snaga, na jedinstven front borbe protiv neofašizma.
Huk Sutjeske trebalo bi da danas, više nego ikada, rasteruje povampirene duhove nacional fašizma koji lutaju Balkanom.
Boško Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
