Žena mit. Osuđivana, hvaljena, voljena i prezrena. O životu sa Džonom, francuskim vinima, preziru prema politici, Aristotelu Onazisu, medijskim špekulacijama. Samo u rubrici Vintage na Vitražu.
Sada kada se Žaklina Kenedi udala za Onazisa, svi su veoma ljuti. Neki su je branili, a i oni su bili pomalo zlobni. “Mi smo krivi, a ne ona. Smatrali smo da je pravedno da od Žakline napravimo mit, zaboravljaući da je ona žena kao i mnoge druge. Udavši se za Onazisa i izabravši lep život, samo je potvrdila istinu”, pisao je jedna vašingtonski list. Teško je shvatiti ove reči kao kompliment.
Ono što se desilo kad je saopštena vest na venčanju na Skorpiosu, nije bilo samo narodno razočaranje zbog rušenja jednog lepog mita. Bila je to i neka vrsta oslobađanja, jer to konačno treba priznati: kao legendarna ličnost, Žaklina Buvije imala je dosta nedostataka. To su znali i oni koji je nisu poznavali.
Zbunjena devojčica
Uostalom, više nego jednom primećeno je da ima mnogo onih koji ne odobravaju stavove i ponašanje gospođe Kenedi. Kada je Galupov institut anketirao javno mnenje o Žaklini (predsednik Kenedi je još uvek bio živ i ona je vladala Belom kućom) bilo je prilično zbunjenosti kad su objavljeni rezultati, jer je oštrih kritika bilo mnogo. Mnogi su naveli da je veoma otmena. Malo je bilo onih koji su kazali da je dobra supruga, osetljiva žena, brižna majka. Većina se zadovoljila sa “Žaklina lepo izgleda”. Ali i o ovome postojala su različita mišljenja, često praćena trivijalnim osudama: “široki kukovi”, prevelika usta”, “velika kolena”.
Odavno se zna da Žaklina ima najmanje dva lica, jedno rezervisano za javnost, i drugo – privatno.
Bojažljiva i stidljiva pred nepoznatim ljudima, žestoka i bučna privatno. S mukom odgovara na pitanja novinara i gotovo je sasvim nesposobna da održi govor, makar i kratak. Žaklina Kenedi, kao predsednik fonda “Džon Kenedi” nikada nije prisustvovala sastancima upravnog saveta. Kada je prisiljena da nešto javno kaže, ona govori glasom devojčice.
U privatnom životu, međutim ona je briljantna sagovornica. Uvek zna šta hoće i kada nešto želi, ide pravo, ne okleva. Žaklinina društvenost i živahna konverzacija prevarile su mnoge, čak i inteligentne ljude. Oni su rekli da je pametna, iskrena, osećajna žena koja je na visini svog položaja. Ali, oni koji su imali prilike da je češće viđaju, ne samo na večerama, prijemima i mondenskim zabavama, shvatili su da ona, u stvari, nije otmena i da je ostala tipičan skorojević.
Kad je Kenedi izabrana za predsednika, Žaklina je odmah od Bele kuće koja je uvek bila jednostavna, počela da pravi neku vrstu kraljevskog dvorca. Da je mogla, ona bi i tu zgradu preuredila po ugledu na Versaj. Ali, morala je da se zadovolji time što je Belu kuću ponovo obojila, promenila nameštaj i što ju je otvorila mondenskom svetu.
Kratko vreme posle Kenedijevog useljenja u Belu kuću, Stiven Barber je napisao u londonskom “Sandej tajmsu”: “Gospođa Kenedi ne voli politiku, niti je ona interesuje. To znaju svi oko nje. Za nju Bela kuća nije centar američkog političkog života nego kraljevska palata u kojoj se priređuju večere i zabave. Kažu da bi želela da priređuje jedan veliki prijem nedeljno, ali da se ljuti kada predsednik predloži da pozovu nekoliko starih senatora i njihove žene”.
Umesto žene, voli brata
Već u toku predsedničke kampanje moglo se videti da Žaklinu Kenedi politička karijera njenog muža interesuje samo kao sredstvo da stekne moć. Džon Kenedi je celu kampanju vodio bez žene, a Žaklina je odbijala čak i da prisustvuje banketima čiji je cilj bio sakupljanje novca i glasova, na kojima je po tradiciji neophodno prisustvo supruge i cele porodice kandidata.
Jedan republikanski list je napisao: “Čudno je, ali u političkoj istoriji naše zemlje sada se prvi put pojavio predsednički kandidat koji ne pokazuje svoju ženu. U prošlosti je bilo političara koji su se ženili samo da bi mogli da pokazuju suprugu za vreme predizborne kampanje, a neke neženje su vodile sa sobom majku, sestre, rođake. Gospodin Kenedi, koji ima mladu i simpatičnu ženu, umesto nje, vodi sa sobom svog brata Boba”.
U mnogim prilikama, u odlučujućim danima bitke za mesto predsednika, Kenedi je pokušavao da prisili svoju ženu da prisustvuje nekim skupovima, ali je retko to uspevao. U Njujorku na primer, morao je da prisustvuje najvažnijem izbornom banketu u celoj kampanji. Zamolio je Žaklinu da pođe sa njim i ona je na kraju pristala. Ali kada je trebalo da krenu, Kenedi nije našao svoju ženu. Na banket je otišao sam i sutradan ujutru je saznao da je Žaklina jedan sat pre banketa otputovala na more.
Osoblju Bele kuće Žaklina nije ostala u naročito lepoj uspomeni. Autoritativna, puna zahteva i često nepravedna, ona je prema posluzi bila čas previše poverljiva, a čas arogantna. Jedan stari sobar koji je sada u penziji, seća se tih dana:
“Bilo je dana kada se prema nama ponašala kao prema sebi ravnim, što je naravno izazivalo veliku zbunjenost. A bilo je opet trenutaka kada je izgledalo kao da smo se vratili u vreme ropstva, toliko je bila stroga i surova. Niko u kući je nije poštovao”.
Žaklina je smatrala elegantnim i otmenim samo ono što dolazi iz inostranstva, i to je izazivalo mnogo antipatije. Njena garderoba bila je evropska, i mnogi su je smatrali previše upadljivom i neelegantnom, a upotrebljavala je i francuske parfeme. Čak je tražila da se u Beloj kući služe samo vina iz Bordoa i Burgundije, ali je tu Kenedi bio nepokolebljiv i postigao je čak i da šampanjac bude američki. To je bilo jedno od njegovih retkih postignuća. Ali nije uspeo da spreči da njegova žena svima priča koliko troši za vreme svojih putovanja, a to su bile godine kada se predsednik Kenedi zalagao za štednju.
U Beloj kući vladala je izvesna zabuna kada je jedan list napisao da je, prema sopstvenoj izjavi, Žaklina potrošila više od 500$ u jednoj radnji u Indiji kupujući sitnice. Tada je svaki američki turista imao na raspolaganju samo 100$ kada je putovao u inostranstvo.
Jedanaest dana selidbe
I u odnosima sa Lindonom Džonsonom Žaklina je pokazala svoj snobovski karakter. Već je toliko puta ispričano šta se desilo u Dalasu posle ubistva Džona Kenedija i za vreme leta u Vašington. To da Džonson nije simpatičan čovek, kažu mnogi. Lako je shvatiti da se prilično razlikuje od Kenedija, te da nije stvoren da se dopadne Žaklini, ali sve navedeno nije opravdanje za krajnju nepažnju predsednikove udovice u danima posle drame u Dalasu.
Kao prvo, Žaklina se vrlo dugo iseljavala iz Bele kuće. Prema američkoj tradiciji, novi predsednik treba da se useli u novu rezidenciju odmah posle zakletve. Ovakva praksa je bila uobičajena čak i u slučaju kada do izmene dolazi zbog smrti predsednika, a ne zbog novih izbora. Truman se uselio u kancelariju i spavaću sobu Ruzvelta dva časa posle zakletve. Džonson je morao da čeka jedanaest dana pošto je Žaklina sakupljala sve stvari i pozvala u goste čitavu porodicu Buvije. Kada je Džonson konačno ušao, otkrio je da je gospođa Kenedi odnela mnoge predmete koje su ona i njen muž dobili za vreme mandata i koji se po običaju ostavljaju u Beloj kući.
Ovih dana kruže priče da je Onazis dao veliku sumu novca za Niksonovu predizbornu kampanju da bi podržao izbor jednog Grka za potpredsednika, a da je i sama Žaklina izrazila svoje simpatije za republikanskog kandidata.
Oni koji dobro poznaju Žaklinu, nikada nisu ozbiljno mislili da bi ona mogla da se uda za lorda Harleha, kako su pisali mnogi listovi inspirisani time što je engleski aristokrata često viđan u društvu Kenedijeve udovice. Pol O’Nil je napisao u “Lajfu”: “Lord Harleh bi bio odličan izbor za gospođu Kenedi”. Ali “Njujork Post” je primetio: “Lord Harleh svakako nije čovek koji odgovara Žaklini Kenedi. Sa njim bi ona morala da živi mirno, uredno i povučeno. Morala bi da se nastani u nekoj staroj kući u Engleskoj, da malo putuje i da malo troši. Ne bi mogla da pokaže da je bogata. Čak bi morala da dokazuje da je štedljiva”.
Elizabet Smit je u svojoj biografiji o Žaklini Kenedi napisala i ovo: “Mada joj je Dejvid Harleh veoma simpatičan, Žaklina ga svakako ne voli. Ona to otvoreno pokazuje kada govori o njemu. Kaže “vrlo je prijatno biti u njegovom društvu, on je neka vrsta pokretne enciklopedije”.
To svakako nisu reči zaljubljene osobe. Verujem da Žaklina u lordu Harlehu vidi neku vrstu oca i da je on podlegao površnom šarmu čije su žrtve i mnogi stariji ljudi koji su Žaklinu upoznali u vreme kada je vladala u Beloj kući”. Da li je ona našla u Aristotelu Onazisu čoveka koji može da joj obezbedi moć i raskoš?
Pravi snobovi ubeđuju nas da je Onazis pravi čovek, jer ima sve karakteristike koje Žaklina pripisuje predstavnicima onog što ona naziva kremom društva. On je bez sumnje veoma šarmantan, galantan i velikodušan, prema onima koji ga interesuju. Bogat je i moćan, a to što ga pravi krem društva smatra prilično vulgarnim skorojevićem i egzibicionistom Žaklini očigledno nije mnogo važno.
Prvi susret s Onazisom
Žaklina je prvi put srela Onazisa 1954. na Azurnoj obali, za vreme jednog putovanja po Evropi sa mužem koji je tada bio senator u Masačusetsu. Tom prilikom oni su bili gosti na brodovlasnikovom brodu, na jednom prijemu kojem je prisustvovao i Vinston Čerčil, a to je ujedno bio i prvi susret Kenedija sa britanskim državnikom. Razgovarali su dva časa i osetili uzajamne simpatije. Na Žaklinu međutim, stari Čerčil nije ostavio nikakav utisak, i radije je razgovarala sa domaćinom.
Žaklina i Onazis su se ponovo videli 1963. kada je gospođa Kenedi bila u Atini sa svojom sestrom Li Radzivil. Obe su pozvane na “Kristinu”, na krstarenje po Egejskom moru. Činjenica što predsednik Kenedi nije želeo susret sa čovekom kao što je Onazis, kojeg je čak jedan federalni sud osudio što je za sebe uzeo deo američke pomoći Evropi, nije sprečila Žaklinu da Onazisa pozove na sahranu svog muža. Štaviše, Onazis je bio jedina osoba izvan porodice koja je stanovala u Beloj kući i više ljudi se seća kako je šetao hodnicima i stepeništima posmatrajući svaki kutak te važne palate.
Kada se Žaklina preselila iz Vašingtona u Njujork, susreti sa Onazisom su se nastavili. Bili su zajedno na krstarenju Karipskim morem, a grčki brodovlasnik je četiri puta bio gost u Hijanisportu, igrao se sa Karolinom i Džon-Džonom, zabavljao svojim grimasama staroga Kenedija, razgovarao možda o poslovima sa senatorom Edvardom Kenedijem.
Šta je dobila?
Udavši se za Onazisa, Žaklina Buvije je prekinula vezu sa Amerikom. Izgubila je penziju od 10.000 dolara koju je imala kao predsednikova udovica. Neće više moći da bude sahranjena na Nacionalnom groblju u Arlingtonu i izgubiće zaštitu agenata FBI, koji će doduše i dalje paziti njenu decu do šesnaeste godine. To su u suštini nevažne stvari pošto je Onazisovo bogatstvo sasvim dovoljno da zameni penziju, a njegovi ljudi da obezbede Žaklini još efikasniju zaštitu.
“Londonski telegraf” je napisao da je “Žaklina udajući se za Onazisa želela da pobegne od jedne sredine pune straha”. To je moguće, ali ona svakako nije vodila računa o tome da su i na Onazisa izvršena barem tri atentata, od kojih je poslednji (tri metka na “Kristini” iz pištolja) bio veoma težak. Nije čak ni razmišljala o tome da je Onazisove brodove bombardovala peruanska avijacija zato što su ilegalno lovili ribu, i da se čitavo njegovo carstvo održava na sistemu nasilja.
Jedan engleski list je napisao: “Možda je na Žaklinu najveći utisak ostavio način na koji se Onazis služi novcem”. Ona ga je očigledno ocenila kao prebogatog i velikodušnog čoveka, gotovo sasvim nesebičnog. Kao džentlmena koji upotrebljava zlato da bi ulepšao svoj život i život ljudi koji su pored njega. U stvari, Onazis je veoma lukav čovek koji neće potrošiti nijedan jedini dolar ako nije siguran da će mu se to isplatiti. U njemu nema ničega od renesansnog princa, bar ne onakvog kakvim ga zamišljaju. Kada je Žaklina 1963. bila na “Kristini”, našla je ispod salvete, za vreme poslednje večere na brodu, ogrlicu od dijamanata i rubina. To je trebalo da bude uspomena na krstarenje. Onazis je očigledno sve bio izračunao. Ta ogrlica nije bila običan poklon ženi predsednika SAD, to je bila investicija”.
priredio Vitraž
Ilustrovana politika (1968).
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
