Omaž Barbari Malori Hetvej, dami sa portreta koji je Milena Pavlović Barilli naslikala 1942. godine. Kroz prepisku sa autorom teksta Miodragom Kovačevićem, Barbara je u njenim devedesetim godinama razumela njegov rad, borbu i doslednost i dala značajan doprinos otrkivanju novih fragmenata Milene široj javnosti u Srbiji.
Dragi Miodraže, ovo je potpuno fascinantno!… Milenin portret moje majke je u njenoj kući, ona je živa i oseća se dobro, iako ima 93 godine. Upravo sam joj telefonirala o tvom projektu i ona bi volela da pomogne koliko je u njenoj moći. Njena sestra Margaret je umrla, ali se seća Milene vrlo dobro i pričala mi je o tome kako ju je Margaret srela. Misli da je njen portret urađen 1941. godine, negde posle maja, kada je njen otac umro. To znači da je imala 19 godina kada je pozirala Mileni. Takođe se seća da je Milena portretisala njihovog prijatelja Hjua Čizholma. Videću da li mogu da pronađem gde se nalazi, osim ako ga ti već nemaš?
Ubrzo, su se u prepisku uključili i njeni brat i sestra, Pit Hetvej i Sili Hopkins, i na moju najveću radost i sama Barbara Malori Hetvej. Zaista je bila velika radost, čast i neopisivo uzbuđenje biti u kontaku sa osobom čiji je portret Milena Pavlović Barilli maestralno naslikala još 1942. godine, dakle pre 73 godine u tom trenutku, jer smo u kontakt stupili leta 2015. godine.
Kroz srdačnu i otvorenu prepisku, članovi porodice Hetvej su se potrudili da mi pruže sva saznanja koja su im u tom trenutku bila dostupna, pa su čak izrazili i želju da pokušaju da stupe u kontakt sa porodicama za koje se Barbara seća da su imale neku Mileninu sliku, pretežno portrete nekih od članova, u svom posedstvu.Njihovo poptuno razumevanje moje posvećenosti daljem otkrivanju i predstavljanju Milenine svetlosti svetu za mene je bilo i dalje je fascinatno, izuzetno vredno i ohrabrujuće kada je reč o čovečanstvu.
Ipak, mi se ne poznajemo, na ralzičitim smo stranama sveta, u drugačijim kulturološkim okruženjima, ali dobronamerni i iskreni ljudi jedino i umeju da prepozanju dobre namere drugih ljudi. Ovo je samo jedan skroman način da izrazim nemerljivu zahvalnost Barbari Malori Hetvej i njenoj divnoj deci što su prepoznali važnost ovog projekta, moju dobru nameru i iskrenu posvećenost upoznavanju ljudi širom sveta sa jedinstvenim, magičnim svetom Milene Pavlović Barilli. Tako Pit u pismu od 20. jula 2015. godine pominje kako se seća gipsanog odlivka Mileninih ruku i slike koju mi znamo pod nazivom Anđeli u zoru, kao i portreta Ale Stori za koji se kod nas ne zna.
Evo tog fragmenta iz njegovog pisma:
… primećujem dok pregledavam tvoj sajt na internetu da je u tvom vlasništvu bronzani model Mileninih ruku. Pronašli smo ih moja tetka Margaret i ja u kutiji na tavanu kuće moje bake (Rebeke Sili Malory) u Konektikatu. Baka je umrla 1979. i mislim da smo baš nakon njene smrti došli do tok otrkića. Baka je takođe posedovala i sliku (horizontalno platno) anđela koji poziraju ispred fontane u klasičnom/klasicističkom dvorištu. Visila je u njenom stanu u Njuroku. Pitam se da li ju je nakon bakine smrti moja tetka dala Galeriji Milene Barilli? Nemam predstavu gde je slika. Kada je moja tetka umrla ostavila je veći deo njene kolekcije Muzujeu umetnosti Santa Barbare (Kalifornija) tako da oni možda imaju neke od Mileninih slika/crteža/skica i svojoj kolekciji. Tu je bio i divan portret Ale Story koja je bila upravnica muzeja pedesetih godina. Pitam se gde je taj portret?
Pomenuta slika Anđeli u zoru nažalost nije u galerijskoj kolekciji, već u privatnom vlasništvu, ali je posthumni gipsani odlivak Mileninih ruku u bronzi stigao iz Amerike u avgustu 1997. godine kao izuzetno i višestruko značajan i vredan eskponat, ali pre svega simbol poštovanja njenog umetničkog umeća, ali i prijateljstva.
Takođe, u tom pismu iznosi još neke zanimljivosti koja nam otkrivaju nove detalje o procesu nastajanja portreta:
Zanimljivo je da je Milena promenila ikonografiju portreta posle poziranja moje majke jer je na završenoj slici moja majka sa koralima u kosi i minijaturnim autoportretom onako kako je izgledala kad je pozirala, —Isprva mama je bila predstavljena tako da drži celestijalnu mapu. Postoji stari rendgenski snimak te prve verzije…koji ću pokušati da nađem.
Dakle, ovde smo dobili zanimljivo saznanje o tome kako je slika prolazila kroz različite faze i blage metamorfoze. Iz Pitovog pisma saznajemo da je u prvoj verziji Barbara držala celestijalnu ili astrološku mapu što nam otkriva eventualno Milenino zanimanje za astrologiju i mistiku. Takvo njeno interesovanje se svakako prožima kroz njeno celokupno stvaralaštvo. Zatim, postoji i druga verzija koja je putem crno-bele fotografije najviše bila prisutna u našim studijama i štampanim materijalima o Mileni Pavlović Barilli. Naime, u toj verziji portreta Barbara u ruci drži crtež devojke. I na kraju, u konačnoj verziji koja je zahvljujući Barbari Hetvej i njenoj divnoj porodici sada dostupna i nama, ona u ruci drži broš sa svojim likom.
Takođe, položaj očiju samog portretisanog modela je drugačiji u ovim verzijama. Koliko sam ja upućen, ovo je zasad jedino svedočanstvo o svojevrsnom procesu nastajanja slike i fazama kroz koje je delo prolazilo, a da se tiče konkretno stvaralaštva Milene Pavlović Barilli. Stoga je to još jedno važno otkriće i saznanje, još jedan novi fragment u celini zvanoj Milena, koji je iskrsao na putu traganja za njenim delima po svetu.
Konačno, 28. jula 2015. godine stižu dugo očekivane vesti iz Amerike. Sili Hopkins, Barbarina ćerka, šalje mi sledeće: Barbarina sećanja i saznanja o Mileni u formi pisma i tri digitalne fotografije pomenutog portreta iz 1942. godine. Odueševljeno i sa puno poštovanja po prvi put sam posmatrao čuveni portret u boji. Još fascinantnije je bilo to što sam dobio pismo od osobe koja je lično poznavala Milenu kao i svesrdnu podršku mom višegodišnjem projektu i posvećenosti traganju za neotkrivenim fragmenitma Mileninog sveta. Ovo je pismo Barbare Malori Hetvej. Prenosim ga skoro u celosti, sa svim pojedinostima koje su vezane za poznastvo sa Milenom Pavlović Barilli.
Milena u Americi
Dragi Miodraže,
Konačno, evo priče o Mileni u Americi, onako kako je ja znam i kako mi je moja sestra Margaret ispričala:
Njena priča počinje jedne noći 1941. ili početkom 1942. godine. Večerala je sa prijateljima u jednom jeftinom restoranu u Grinvič Vilidžu u Njujorku. Popela se uz stepenice do toaleta kada je začula kroz zid ženu kako jeca. Zvučala je toliko očajno da je Margaret pokucala na njena vrata. Milena je otvorila, a Margaret je mogla da vidi veoma malu sobu sa prozorčetom sa štafelajem i slikama posvuda. Videla je da su slike izuzetne, te je zamolila Milenu da joj ispriča svoju priču koja je glasila da ona nema novca, nema prijatelje, a zbog lošeg osvetljenja oči su počele da je bole toliko da više nije mogla da vidi da bi slikala. Moja sestra je bila preneražena, pa joj je rekla da će joj pomoći.
Margaret mi je to ispričala iste noći. Nisam znala šta je sve mogla da uradi da bi joj pomogla, ali se Milena preselila u bolji stan, otišla kod očnog lekara, a uz pomoć veza i poznanstava moje sestre dobijala je narudžbine za portrete kao i za komercijalnu umetnost od nekoliko poznatih modnih kuća.
Mileni je bio potreban još jedan portret za izložbu pa je Margaret predložila da joj ja poziram što sam i uradila jedne večeri. U to vreme imala sam jake glavobolje u potiljačnom delu lobanje, pa sam sutradan otišla do očevog lekara koji me je poslao u bolnicu u kojoj sam ležela narednih nekoliko nedelja da bih obavila brojne testove. Zbog svega toga više nisam imala prilike da poziram za nju.
U međuvremenu, Milena je promenila portret, zamenivši perle iz moje kose koralima, a mesto minijaturnog globusa koji sam držala u rukama zamenila je mojim minijaturnim portretom.
Uskoro smo se moja majka, Margaret i ja preselile u Vašington. Milena je srela nekoga koje radio pri vojsci, ali nije bio oficir, za koga se vrlo naprasno udala. Postala je popularna umetnica sa dosta komercijalnog uspeha što se dobro odrazilo i na finansije.
Onda smo iznenada čuli za Mileninu smrt – bez objašnjenja. Verujem da je svoje slike i crteže ostavila mužu.
Nisam čula Milenino ime sve dok posredstvom svoje ćerke nisam primila pismo od Vas. Trenutno smo u procesu prikupljanja novih informacija za Vas. U međuvremenu, šaljemo Vam fotografiju portreta. Nosi Milenin potpis i datira iz 1942. godine.
Bilo mi je potrebno nekoliko dana da se uzbuđenje, radost i euforija umire i utišaju, kako bih počeo ozbiljno da razmišljam o tome kako da ovo lepo otkriće i dirljivu priču o ljubaznosti Barbare i njene porodice podelim sa ovdašnjom javnošću. U to vreme činilo se da je ovde bilo previše nekih prepreka sa svih strana da vest o ovom otkriću dobije pažnju javnosti kakvu zaslužuje.
Posle dve godine od prepiske sa porodicom Hetvej, cela ta priča i dalje je u tišini čekala pravi trenutak. Ja i dalje nisam video pravu priliku i pravi način da to što sam saznao podelim s javnošću jer kao ni danas, ni tada nisam imao skoro nikakav pristup medijima niti neke značajne kontakte sa njima. Nažalost, nisam poznavao relevantne ljude iz te oblasti koji bi razumeli značaj onoga što sam otkrio i svojim autoritetom mi pomogli da to otrkiće objavim. Međutim, u proleće prošle godine, iz Amerike stiže novo iznenađenje koje će prilično promeniti tok situacije. Naime, 2. maja 2017. godine, posle skoro dve godine pauze u prepisci, stiglo je elektronskom poštom divno pismo od Pita, Barbarinog sina, sa sjajnim vestima, koje će meni povratiti veru u ljudskost. Prenosim najvažniji deo pisma:
Moja sestra Malori je konačno pronašla fotografiju naše majke kako sedi ispred svog portreta koji je naslikala Milena. Nije ga bilo godinama. Mama se ne seća poziranja za fotografiju ali mi pretpostavljamo da je fotografisana nekoliko godina posle završetka portreta, a možda je to i fotografija nastala povodom veridbe 1945. kada se udala za našeg oca.
Mama je imala reprodukciju portreta u punoj veličini i želi da ti je pošalje…
Bio sam u neverici nakon što sam pročitao pismo. Nisam ni sanjao da ću biti u prilici da taj portret koji svakako spada u red remek-dela stvaralaštva Milene Pavlović Barilli, vidim uživo. Iako je reč o reprodukciji, ona je vrhunskog kvaliteta i apsolutno može biti korišćena u svrhe predstavljanja opusa ove velike umetnice ravnopravno sa originalnim delima koji su deo kolekcije Galerije Milene Pavlović Barilli i drugih institucija. Paket sa slikom, fotografijom, odštampanim pismom o poznanstvu sa Milenom iz 2015. godine i porukom Barbare Hetvej koju je svojeručno napisala, stigao je na moju adresu 12. maja 2017. godine oko podneva. Sve troškove vezane za ovu pošiljku izuzetne važnosti za našu kulturu, snosili su pošiljaoci, divni ljudi koji razumeju i cene značaj umetnosti za duhovni razvoj čovečanstva, ali i potpunu predanost pojedinca da kroz svoje delovanje, istraživanje na tom polju ili stvaralaštvo po sebi, tom duhovnom razvoju doprinese. Razumeli su i veličine i širine Mileninog sveta i važnost da se njena dela sakupe i predstave javnosti u njenoj rodnoj zemlji, ali i širom sveta.
Beskrajno sam zahvalan porodici Hetvej, jer su dali nemerljiv doprinos Mileninom novom trajanju. Moje se traganje nastavlja. Putovanje se ne završava. Milenine boje i neprolazne reči u snopu okrepljujuće svetlosti lete ovim svetom i čine ga bližim bezgraničnoj ljubavi. Njen mesec nam osvetljava put u bolju budućnost i skida prašinu zaborava sa nekih novih fragmenata koje treba otkriti i uklopiti u ovu jednistvenu celinu. Posle samostalne izložbe Milene Pavlović Barilli u Jugoslovenskom potpornom fondu u Njujorku, održanoj od 9. januara do 15. februara 1943. godine, portret Barbare Malori izlagan je i predstavljan publici više puta u toku 2018. i 2019. godine, i to uvek uz moj prigodan multimedijalni performans.
Premijerno je predstavljen publici u galeriji ULUS u Beogradu, zatim u Galeriji Milene Pavlović Barilli, njenom memorijalnom domu u Požarevcu, zatim u U prostoru Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, u Savremenoj galeriji Subotica, a bio je i deo dvoipomesečne retrospektivne izložbe Milene Pavlović Barilli u Domu Jevrema Grujića u Beogradu, u toku koje sam izveo dva svoja performansa. Na kraju, u decembru 2021. prve godine, portret Barbare Malori predstavljen je publici u Trstu.
Nakon ove priče o ljudskosti i razumevanju i nakon predstavljanja slike našoj publici, otkrio sam još nekoliko novih saznanja i dosad neviđenih Mileninih slika koje ću uskoro sa velikom radošću uskoro sa velikom radošću podeliti s vama!
Na naslovnoj fotografiji: Barbara Malori ispred svog portreta oko 1945. godine, pred svoju veridbu.
Miodrag Kovačević, multimedijalni umetnik i filolog | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
