Kakva je spona Totenhema i jevrejskih doseljenika? Kako i zašto se vijorila svastika na stadionu Vajt Hart Lejn, i na koji način je i sam Hitler bio deo antagonizama engleskog fudbala, čiji su čelnici navijače civilizovali i pravno 2013. godine. Da li i na štetu navijača Totenhema, pročitajte u tekstu.
Kada su se na fudbalskoj utakmici koja je započela minutom ćutanja za poginule na Bliskom istoku, između Totenhema i Fulama 23. oktobra u Londonu zavijorile zastave Izraela, samo su oni koji nisu upućeni u istorijat ovog kluba ostali iznenađeni. Iako je klub izričito zabranio bilo kakvu politizaciju na tribinama, dvadesetak zastava Izraela rašireno je širom stadiona.
Otkud ta veza?
Jevrejska zajednica u Totenhemu počela je da raste početkom 20. veka. Tokom narednih 30 do 40 godina, Totenhem Hotspur je postao deo života ovih pretežno jevrejskih muškaraca iz radničke klase koji su živeli između ulica Hejl i Lendsdaun Roud.
Za mnoge Jevreje, nagon za asimilacijom je bio najvažniji imperativ i fudbal je bio ključan u tom procesu. Traženje pripadnosti i identiteta na terasama stadiona Vajt Hart Lejnu nije bila slučajna, istorija Totenhem Hotspura neraskidivo je povezana sa životima pridošlica, raseljenih, ambicioznih, gladnih koji su bili u potrazi za poslom i boljim životom.
Dan kada se svastika vijorila na stadionu Totenhema
Broj Jevreja na fudbalskim utakmicama porastao je posle Prvog svetskog rata, dok je Arsenalova jevrejska podrška porasla kasnije, 1930-ih. Ove brojke su postale naročito važne u decembru 1935. kada je stadion Vajt Hart Lejn izabran od strane engleske fudbalske federacije za mesto održavanja međunarodnog meča između Engleske i Nemačke.
Biranje baš ove lokacije za susret sa Nemačkom velikoj većini Jevreja predstavljalo je uvredu za njihovu zajednicu, i dovelo u pitanje kredibilitet uprave kluba, koja je i kroz članove izražavala jevrejski sentiment; bivši predsednik Fred Bearman prvi put se pridružio upravnom odboru Totenhema 1909. godine, a sva tri predsednika kluba od 1984. su jevrejski biznismeni sa prethodnom istorijom podrške klubu, uključujući i sadašnjeg, biznismena Danijela Levija.
Ovaj primer je ukazao da Totenhem nije bio voljan da uzvrati javno posvećenost prema jevrejskoj zajednici koja je već tada bila generacijska. Arsenal je, s druge strane, otvoreno priznao tu vezu. Sredinom 1960-ih, klub je javno svojim pristalicama poželeo sreću za Jom Kipur, najsvetiji dan jevrejskog kalendara.
Četvrti decembar 1935. je bio dan kada se svastika zavijorila na Vajt Hart Lejnu. Nemački tim je zlokobno publici otpozdravio nacističkim pozdravom pre početka utakmice, a zastavu koju je neko postavio na krov zapadne tribine, tu nije dugo ostala, jer je jedan od navijača ubrzo pocepao.
Ideja o nemačkoj superiornosti tog dana je pala u vodu, pošto su Nemci poraženi sa 3-0. Uprkos indolentnosti kluba, većinski navijači „Spursa“ su i dalje osećali pripadnost svom klubu, iako Totenhem Hotspur nije jevrejski klub, niti je zvanično povezan sa bilo kojom drugom religijom.
Rasistički povici ujedinjenja
Velika baza Totenhemovih jevrejskih navijača u prošlosti je bila uzrok izlaganju učestalim rasnim antijevrejskim skandiranjima protivničkih navijača, kao što je upotreba pogrdnog naziva za Jevreje jid (Yid), koja se prvi put upotrebila od strane navijača Čarltona šezdesetih. Sama reč Y je inače skraćenica za jidiš.
Tokom 1970-ih rasističko skandiranje rivalskih navijača bilo je gotovo uobičajeno, posebno na njihovim stadionima. Pevanje „da li vaš rabin zna da ste ovde?“ bilo je blago i zabavno u poređenju sa ostalima. „Nikad se nisam više osećao kao da gasim Jevreje“ – „I’ve never felt more like gassing the Jews„ ili „Spursi su na putu za Aušvic, Hitler će ih sve pobiti u gasnoj komori“.
Navijači Spursa su ovo prihvatili nehajno te su otpočela skandiranja „Jid armija“. Kontekst je ključan za značenje: navijači Spursa ne koriste tu reč na pogrdan način, i postoji konsenzus (vrlo mali broj se protivi ovakvom vidu verbalne podrške) da njihovo skandiranje nema uvredljiv ili rasistički prizvuk. Nema ni kod Jevreja, izraz je neutralan, a u krugovima koji govore aškenazi jidiš se često koristi u kontekstu „drugar“, „momak“.
Civilizovanje navijača ili novi antagonizmi?
Možemo da konstatujemo da pristalice Spursa nisu oduvek bili „jid“, već su to postali u nevolji kroz složen i sporan proces formiranja identiteta. Primorani da odgovore na pežorativne, uvredljive podsmehe rivalskih pristalica, mnogi u gomili su prihvatili taj kontroverzni izraz kako bi se prkosno odupreli maltretiranju većine.
Iako je termin bio u redovnoj upotrebi decenijama, u poslednjih deset godina se sve češće koristio u pesmama i na društvenim mrežama kao definicija lojalnosti. Ta iskrivljena logika pojavila se u drugačijem i iznenađujućem kontekstu 2013. kada je debata postala nacionalna, uključujući policiju, FA i tadašnjeg premijera Dejvida Kamerona, koji se nedavno ponovo vratio u politiku.
Kada je početkom septembra 2013. izrečena presuda o dugotrajnoj debati slobode govora, deluje da su oštećeni najviše navijači Totenhema.
Epilog je da je FA u pokušaju civilizovanja navijača zabranio i reč „Yid“. Sa time se složila i Metropoliten policija koja je pred meč Totenhema i Vest Hema septembra 2013. godine upozorila obe navijačke frakcije da će upotreba ove reči značiti kršenje zakona javnog reda i mira.
Kontekst je uklonjen, i pravno je izjednačeno skandiranje Hitleru sa jedne strane, i dosadašnja podrška navijača Totenhema svom timu kroz njihov slogan. To nije sprečilo navijače Vest Hema da skandiraju Hitleru i spominju gasne komore, ali ni navijače Totenhema da im odgovore.
Trojica navijača Spursa su uhapšenja i neuobičajeno njihova imena su javno objavljenja, te su označeni kao rasisti. Klub (ponovo) nije stao iza njih, pa im je trajno zabranjen ulaz na stadion. Uz njih su stali navijači Totenhema, kroz fond koji su osnovali. Pravni tim ih je oslobodio optužbi, a usledilo je i oštro saopštenje. Odbrana je nastavila u tonu da podržava odbijanje da se fašistima i fanaticima prepusti reč yid.
Ironično, ova epizoda je popularizovala upotrebu reči ove reči među navijačima Spursa nakon perioda kada se činilo da upotreba reči opada, a takođe je još jednom podvukla složeni identitet publike Spursa, mrežu referenci i iskustava koja su isprepletena da bi se stvorio identitet.
* U drugom delu serijala “Seltik i Palestina“
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
