Nekada davno, Irska je bila veliki pobornik jevrejskih težnji u Obećanoj zemlji. Šta se dogodilo?
U početku, 1920-ih i 1930-ih, irske simpatije su bile izražene ka cionistima i u velikoj meri su se oslanjale na pretpostavljene veze između istorijskog irskog i jevrejskog stradanja, kao i zajedničkog traumatičnog iskustva velikih migracija u 19. veku. Povlačeći paralelu sa sopstvenom istorijom okupacije, Irci su takođe zagovarali cionističku borbu za samoopredeljenje protiv Britanaca. Dopisnik vodećeg irskog časopisa The Bell tada je napisao da i “Jevreji pate od britanskih terorista koji su okupirali tuđu zemlju”.
Percepcija Izraela drastično je u jednom momentu krenula da se menja, a možda je njihovo novo gledište najbolje ovekovečeno kroz reči poznatog irskog romanopisaca Šona O’Faolena, koji je 1947. godine, dok su Ujedinjene nacije raspravljale o planu podele za mandat Palestine odbacio poređenje između irske i cionističke borbe: „ako bismo mogli da zamislimo da Irska bude transformisana pod okriljem Britanije u nacionalni dom za Jevreje, teško da mogu da sumnjam na čijoj strani biste se našli.”
U očima Iraca jevrejska država je sve manje ličila na opkoljenu versko-nacionalnu zajednicu koja se bori za svoja prirodna prava, a više na koloniju koja je nezakonito uspostavljena britanskom silom oružja i koja namerava da se nametne domorodačkom stanovništvu.
Paralele su Irci sami počeli da nižu. Izrael je obuzdavao arapski nacionalizam, kao što su Britanci njihov, a neki analitičari su naglašavali i uticaj katoličke crkve kao dodatni motiv antagonizmu.
Hladni rat
Kao rezultat toga, Irska je de jure priznala Izrael tek 1963. godine, 15 godina nakon proglašenja nezavisnosti. Do kasnih 1960-ih, Irska je bila sve više zaokupljena sudbinom palestinskih, arapskih izbeglica, čiji je broj narastao nakon Šestodnevnog rata u junu 1967. godine.
Nakon što se Irska pridružila Evropskoj uniji 1973. godine, uzastopne vlade u Dablinu su preuzele vodeću ulogu u zagovaranju “palestinske stvari” u Evropi.
Takođe je bila poslednja koja je dozvolila Izraelu da otvori rezidencijalnu ambasadu, u decembru 1993. godine. Podatak da je Irska bila prva država članica EU koja je izjavila da rešenje sukoba na Bliskom istoku mora biti zasnovano na potpuno suverenoj državi Palestini, nezavisnoj od Izraela sa kojom on mora da koegzistira, sada vam neće predstavljati toliko iznenađenje.
To je bilo sada već davne 1980. godine, u zajedničkoj deklaraciji ministara spoljnih poslova Irske i Bahreina.
Izrael je na ovaj predlog odgovorio besom i zbunjenošću. Govoreći na irskom radiju 1980. godine, izraelski premijer Menahem Begin opisao je irsku politiku kao liniju prihvatanju „prava PLO da uništi jevrejsku državu“.
Sukobi između irskih mirovnih trupa Ujedinjenih nacija u Libanu i izraelske vojske i njenih zastupničkih hrišćanskih milicija između 1978. i 2000. pogoršali su odnose. Četrdeset pet irskih vojnika je poginulo dok su služili Ujedinjenim nacijama u Libanu, a irska vlada je direktno ili indirektno okrivila Izrael za najmanje 15 od tih ratnih žrtava, uključujući otmicu i pogubljenje vojnika Tomasa Bareta i Dereka Smolhorna u aprilu 1980. od strane vojske Južnog Libana, hrišćanske milicija u savezništvu sa Izraelom.
Nova-stara era
Irska fiksacija za Palestinu nastavila se čak i nakon što je optimizam ere neuspelih pregovora iz Osla odavno prošao. U junu 2003, Brajan Kauen, tadašnji ministar spoljnih poslova Irske, posetio je Jasera Arafata tokom vrhunca Druge intifade – čak i nakon što je Izrael odbio da ugosti strane diplomate koji su se sretali sa palestinskim liderom tokom posete regionu.
Irske nevladine organizacije nastavile su da aktivno rade na prevođenju javne podrške palestinskim pravima u delo. Irska stoji iza jednog od najorganizovanijih i najefikasnijih poglavlja međunarodne palestinske kampanje solidarnosti. Ona je 2004. godine predala vladi peticiju koju je potpisalo 12.000 građana i 52 člana parlamenta, članova Evropskog parlamenta, senatora i nezavisnih političara pozivajući na bojkot Izraela.
Snažan politički narativ koji povezuje Irsku sa Izraelom i Palestinom održan je do dana današnjeg, uz povremene iskre koji su samo dodatno raspirile vatru.
Godine 2010. dobitnica Nobelove nagrade za mir, rođena u Severnoj Irskoj, Merid Megvajer je deportovana iz Izraela i zabranjen joj je ulazak u region na deset godina zbog pokušaja probijanja pomorske blokade Gaze. Te godine su tenzije dodatno eskalirale irskim proterivanjem jednog izraelskog diplomate usred besa Irske zbog navodne upotrebe osam falsifikovanih irskih pasoša od strane Izraela u ubistvu zvaničnika Hamasa u Dubaiju.
Šest godina kasnije izraelske odbrambene snage su ponovo pritvorile i deportovale gospođu Magvajer nakon što je ponovo pokušala istu stvar da učini potpomognuta drugim mirovnim aktivistima na brodu “Rachel Corrie”, koji je bio deo “Gaza flotile za slobodu”, koji je imao za cilj isporučivanje humanitarne pomoći.
Stav većine u Dablinu je jasan i povodom najnovije eskalacije sukoba na Bliskom istoku. Desetine hiljade ljudi okupilo se u prestonici Republike Irske prošle nedelje skandirajući “svi smo mi Palestinci”. Mnogi od onih koji učestvuju u protestima često se mogu videti kako nose kefije, tradicionalnu palestinsku maramu za glavu.
Politička i kulturna podrška možda nije ništa manja ni u Severnoj Irskoj, gde se palestinske zastave i murali u naseljima mogu videti na svakom koraku.
Irska vlada, iako posvećena praćenju dogovorene palestinske politike u Evropi, teži i proširenju trgovinskih i istraživačkih i razvojnih veza sa visokotehnološkim sektorom Izraela, i svakako neće skrenuti sa šina dogovorene evropske politike prema Izraelu, ali je i daleko od stavova nekih drugih članica. Koliko je teško prevazići dihotomiju i kreirati zajedničku evropsku spoljnu politiku, samo iz ovog primera je lako izvući zaključak.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
