Bajlonijeva pijaca, jedna od najpoznatijih prestoničkih pijaca i zaštitni znak starog Beograda, koji potpuno izumire, postaće neprepoznatljiva, ako se realizuje najnoviji urbanistički plan aktuelnih gradskih vlasti.
Pijaca Bajloni. Artefakt i ukras Beograda ili „plitka metro stanica sa jednim mezaninom“ kako najavljuje gradska vlast. Deluje kao najnovije obećanje gradskih vlasti o „starijem i lepšem Dubrovniku“ u kojem pijaca postaje podstanar u svojoj kući. U ovom slučaju u pitanju je estetika koja nam je, nažalost, dobro poznata. More betona (samo fale hrizenteme) iz kojeg stidljivo viri po koje stablo, kojih poslovično uvek ima daleko više na maketama nego u realnosti.
Ponovo se na silu stvara „nešto novo“ nauštrb uspomena, tradicije, prošlosti, osećaja pripadnosti. Neće im biti prvi put. Hotel Dom, Zgrade – Ikarusa u Zemunu, Mišarskoj, Resavskoj, odurni Trg republike koji je tokom leta kao subsaharska Afrika, lista nema kraj. Nekadašnji spomenici kulture postali su laka meta za nove, skupe kvadrate, ešalonu tajnih i manje tajnih investitora, fudbalera, najčešće ljudima koji nemaju ama baš nikakav sentiment prema Beogradu.
Tako se stvara „funkcionalniji“ Beograd po meri novokomponovane elite, bez priče iza priče, istorije, šmeka. „Bajloni“ svakako nije najlepša pijaca na svetu. Možda su prizemlje i tri podzemna nivoa u okviru kojih se nalazi hol, tehničke prostorije optimalnije rešenje za taj prostor, ali to onda nije naša pijaca. Znate ono kada vam ugine obožavani ljubimac, pa se neko iz najbolje namere okrene ka vama i kaže „kupi novog“.
Rim je večan jer je sebično čuvao svoje priče, čak i one kojih se stideo. Rimljani su jedva prihvatili Pjaca Veneciju ispod Kampidolja, pa je to danas jedno od najslikanijih mesta u italijanskoj prestonici. Mi svoje priče rušimo, stvarajući nove koje nemaju dušu.
Beograd nikada nije bio simbol velelepne ujednačene arhitekture, niti evropska prestonica estetike. Prečesto je rušen, a prečesto su i gramzivi vlastodršci malo po malo grad ružili zarad svojih talova, nošeni talasima pohlepe i gramzivosti. Krenulo je od SPO-a, ali su i demokrate imale svoje prolapse, poput staklenca na vrhu Kneza Miloša u kojem je danas kafeterija Starbaks.
Ali je nekako bremenito srce ovog grada u tom tromom telu još uvek kucalo. Dovoljno jako da se svako ko je u ovaj grad došao sa njim emocionalno povezao. U dekadi ove vlasti, to srce kuca sve sporije, u telu koje je neprepoznatljivo.
Bademi, bunde i lubenice
Ukoliko Beograđane upitate za Skadarsku pijacu, verovatno će vam samo slegnuti ramenima. Bajloni, to je potpuno drugačija priča. Kao da se sve gradske vene tu spajaju – Dušanova, Cetinjska, Skadarlija, Strahinjića Bana, Venizelosova, koja pijacu spaja sa obodima finalnih horizonata Donjeg Dorćola. Između ulica Đorđa Jovanovića i Gundulićevog venca nalazi se i Ulica Jelisavete Načić, prve srpske arhitektice i urbanistkinje koja je 1911. godine izgradila prve kolektivističke radničke stanove u Beogradu kao preteču Bajloniju. Čak i kada je vreme provodila u Dubrovniku, Jelisaveta je čeznula i govorila o Beogradu.
Onom Beogradu kojem ovaj tekst daje omaž, i pokušaj veštačkog disanja.
A ukoliko ste već kraj pijace, čak i ako „Bajloni“ nije bio u planu, svratićete “samo da kupite trešnje, krastavac, ili malo badema”.
Čeh Ignjat Bajloni, rođen je u Litomišlu u Hazburškoj monarhiji, kasnije Češkoj, osnovao je u Beogradu pivaru a kada je 1927. godine u njenoj blizini nastala pijaca – stanovnici prestonice uporno i bez pogovora skoro čitav vek je nazivaju njegovim imenom, mada su joj gradske vlasti formalno nadenule drugi naziv. Ali obični ljudi su vlast zar ne? Pijaca je izgrađena između dva svetska rata na ledini i mestu nekadašnje bare nakon što se on 1885. godine iz Amerike doselio na Topčidersko brdo.
Bajloni – amanet beogradskog kosmopolitizma
Ignjat Bajloni podario je Beogradu i malu ručnu parnu pivaru, poduhvat za koji je posthumno, 1900. godine na svetskoj izložbi u Parizu osvojio vredne nagrade. Simbolično je zaslužan za sušu, ali i „hidrataciju“. Beograđani mu to nikada nisu zaboravili.
Slovenac Bojan Stupica nam je sagradio pozorišta, a spomenuti Čeh jednu od omiljenih pijaca. To je taj kosmopolitski duh Beograda koji sanjamo da nam se vrati. Melting pot tolerancije, ali i prkosa koji je dugo vremena uspevao da kanališe svu različitost, dihotomiju, ali u poslednje vreme i bahatost i nebrigu koja se u Beograd slila.
Bajloni je jedan od centralnih štihova beogradske boemije. Na mestu gde se Skadarlija izvila koliko je mogla, počinje žamor, kreću poznanstva, cenkanje, sreća, život.
Mirisi bosiljka, ruzmarina i nane na samom ulasku u pijacu, na koje se nadovezuju prelepi zreli bostani kod čika Dušana tokom leta desno od ulaza, ili preslatke kruške Viljamovke kod Sunčice i Mire pri kraju reda sa leve strane tokom zime.
Njenu istoriju čini i stara kafana Šaran u kojoj su trgovci proslavljali neočekivane pazare. Starinske kafanice se i danas nalaze u okruženju Bajlonija i u njima svakodnevno možete videti komšije koji se trijumfalno u povratku s pijace, s kesama punim zeleniša, upućuju na šolju kafe, piva ili rakije. Čitav jedan ekosistem ljudskosti generiše ovaj muzej voća i povrća.
Često se na Bajloniju čuje i ulična muzika, tik uz prodavače cveća, gde vidite nasmejana ili uplakana lica. Neko kupuje cveće iskupljenja neko iznenađenja, a neko prosto želi dve ukrasne begonije na svom prozoru. Tik do cveća nalaze se i par štandovi sa starinama.
U prvom redu birate od alabaster pepeljara, do starih Moët & Chandon kibli za šampanjac, ogrlica i patiniranih mlinova za kafu. U drugom redu su bunde nekadašnjih beogradskih gospođa.
Na Bajloniju je rođena i nova tradicija noćnih marketa koji se neretko pretvaraju u prave fešte. Tako su se mirisima iz mlečnog odeljka – sjeničkom siru, čvarcima, kajmaku pridružili i britki tonovi džina, rakija, raznoraznih proizvoda iz kućne radinosti.
Sve ovo je za gradsku vlast samo jedan plac koji bi trebao da omogući prevoz do 3.260 ljudi na sat u vršnom času u oba smera. Zašto da to bude u pustoj Dunavskoj, kada možemo da srušimo i ovo malo jada što nam je ostalo?
Ali, i mi se pitamo nešto. Ni vlast ni opozicija. Mi. Čak i ovako obeshrabreni, demotivisani, indisponirani, razočarani.
Dužni smo da iz poštovanja prema dragom Bajloniju, ali i sebi, njegovu tradiciju čuvamo. Toliko smo puta u skorije vreme bili poraženi i nemoćni da isključivo pobede mogu da nam daju smisao, da možda ipak postoji šansa za lepšu budućnost, za Beograd kakav je nekada bio, u kojem smo se srećni budili i spokojni išli na spavanje.
Tekst je počeo ciljano kao ružan san, iz kojeg smo se probudili u javu, jer Bajlonijeva pijaca još uvek postoji. Potrudimo se da tako i ostane.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Naslovna fotografija: Fabian Frohlich Photography
.
