Jul je mesec koji slobodno možemo posvetiti velikoj svetskoj umetnici Fridi Kalo s obzirom na to da je 6. jula bilo 116 godina od njenog rođenja, dok se 13. jula navršilo 99 godina od njene smrti. Ovo je omaž Fridi, u skladu sa ovim jubilejima, ali i omaž velikoj ljubavi između Fride i Ćavele Vargas, najveće meksičke pevačice, pre svega, rančera stila meksičke tradicionalne muzike.
Njihova ljubav živi i danas, o njoj se piše, istražuje, ona je postala svojevrsni fenomen. Dakle, Posle Dijega, Frida je strasno i do kraja života, uglavnom u tišini i nepričanju o tome volela Ćavečitu, njenu crnu golubicu, koja joj je po rastanku ostavila najblistavije i najodanije perje sa svojih tada mladih krila.
Ovaj omaž sastoji se iz dva dela. Počinje prepiskom između Ćavele i Fride koje je najviše plod mog domišljanja, ali i pažljive rekonstrukcije (tamo gde se to moglo učiniti) neki stvarnih podataka, kao i nekih poetskih fragmenata iz Fridinog dnevnika za koje se jasno može naslutiti da su posvećeni Ćaveli. Ovo pismo deo je teksta koji pišem za performans-predstavu Una noche de amor/Jedna noć ljubavi, ali će biti prisutan i u knjizi koja se bavi biografijom Ćavele Vargas koju trenutno pišem.
Tekst nakon pisma je odlomak iz pomenute knjige u nastajanju, ali će uz neka prilagođavanja biti i deo pomenute performans-predstave u pripremi
VIVA FRIDA! VIVA CHAVELA! VIVA L’AMOR! VIVA LA VIDA!
Frida: Otkad si mi pisala, onog dana sunčanog i dalekog, želela sam da ti objasnim da ne mogu da odem od dana, Niti da se vratim u vreme – drugo vreme. Nisam te zaboravila. A kako bih? Noći su duge i teške. Voda – more. Brod i moj i odlazak, koji te je činio tako sićušnom u mojim očima, zarobljenim u onim okruglim prozorčićima dok si me čežnjivo gledala ne bi li me sačuvala u svom srcu. Sve je netaknuto. A onda, došli su dani, novi dani ispunjeni tobom.
Danas sam poželela da te moje sunce pomilujem. Sedim na krevetu u svojoj sobi, čije uzglavlje jedino čuva najstrasnija sećanja o nama, i zamišljam da svojim umornim rukama milujem onaj tvoj pončo sa blistavim crvenim vrpcama. Onaj koji sam najviše volela da vidim na tebi, a još više da gleda dok ga skidaš.Taj pončo je i moj pončo. Pripada obema, devojčice moja. Moja je ona šarena haljina prekulombovskog Meksika, i bezbroj perli u bojama naše majke. Naše zemlje. Onih nanizanih u sto ogrlica koje zveckaju i šušte uvek kada mi nedostaješ. Tvoj je glas je veliki i beskonačan.
Tvoj glas dar naših bogova i jedini zvuk koji mi u ovoj sveopštoj agoniji ne da da umrem.Tako bih volela da mi pevaš na sahrani, Tvoju Plačljivicu. Llorona, llevame al rio! I ona pripada obema. Moje suknje sa karnerima od bele čipka i starinska bluza koju sam uvek nosila čine odsutni portret jedne jedine osobe. Ali boja tvoje kose i tvojih očiju menja se na meksičkom vetru. Oči ti postaju slikovita svedočanstva istorije naših dalekih, prvih predaka, a kosa ti poraste do suve zemlje, pretvarajući svaki pramen u korenje koje nastavalja da ponire u crvenu zemlju.
Devojčice moja, ti, takođe, znaš i to vrlo dobro da skoro sve što moje oči vide i što dodirujem iz svih daljina jeste on. Dijego. Baš zato što si to videla, osetila i dobro znala, pustila si me da odem, da me brod odvede i more ponese iz bilo kog kraja sveta, gde mi nikada nisi rekla zbogom. Delom jer nisi istinski želela da se zaista oprostiš od mene. Nastaviću da ti pišem svojim očima. Uvek. Ljubim te vetrom za koji verujem da će doći tamo negde do tvojih usana. Ljubim te, devojčice moja, zauvek.
Ćavela: Basta ya! Dosta više! Lažeš me! Mentirosa! Sve si izmislila. Svaku reč. Hoćeš da kažeš da si to pismo posvetila meni??? Pa zašto onda u tvom dnevniku ne stoji moje ime, nego neke tvoje druge, ko zna koje koja je osetila čari pod uzglavljem tvog kreveta? Ne mogu ja ovako. Ne mogu da podnesem da mi se pojaviš i obgrliš me našom nemogućom ljubavi kad ti se prohte. Taman sam juče pomislila kako sam konačno uspela da te više ne sanjam svake svoje pijane noći ili jutra, ne raspoznajem ja više doba dana. Vete! Vete para siempre. Dejame vivir la vida sin tu sombra. Odlazi! idi zauvek. Pusti me da živim bez tvoje senke. Ne… ipak… ostani. Tvoja senka je jedini veo koji ću ikada staviti i nositi na svim svadbama, slavljima, sahranama, noćnim bdenjima nad grobovima naših mrtvih.
Ljubav u pogrešno vreme
Bila je to ljubav koja se možda desila u pogrešno vreme – nevreme. Ljubav dve crne golubice. Jedna je tek poletela, a drugoj su krila već bila slomljena, u zavojima, od metalnog, veštačkog perja, koja zbog svoje težine i bola više nisu mogla da polete, iako je želja bila jača od novonastale strasti. Ćavela Vargas i Frida Kalo srele su se kada je Frida zbog svoje nesreće i bezbroj operacija kičme, zabave koje je priređivala sa svojim suprugom Dijegom Riverom, sve češće provodila u krevetu nego na nogama.
Iako je u tim trenucima umela privremeno visoko da poleti, iznad Plave kuće u Kojoakanu, daleko iznad tog prokletog kreveta koji joj je postao i ljibavnik i ljubavnica, neizbežni pratilac svih njenih dana, krst koji je u smeni bola i otupelosti od opijuma nekako preživljala da ponosno nosi na svojim izmrcvarenim i raskomadanim leđima. A naša Ćavelita, bila je tek mlada devojka, svesna onoga što jeste, željna ljubavi i strasti. Tada još nije bila poznata pevačica.
Možda su se upoznale i zavolele prekasno, ali je njihova ljubav, često skrivana i prećutkivana, bila i ostala neponovljiva noć ljubavi, jedna jedina takva u univerzumu, koja i dalje traje, koja je nastavila da gori u njima dvema i nakon konačnog rastanka na ovom svetu.
Kako je Ćavela upoznala Fridu
Jedan moj prijatelj koji je bio slikar pozvao pozvao me je jednog dana i rekao: Večeras je zabava u Fridinoj kući. Idemo?” I otišla sam. Tamo je bilo mnogo ljudi. Noć je prolazila. Pevali smo i plesali. Tekila je tekla kao reka. Svi smo bili pijani. Kao da me je zaslepeo njen pogled. Bila je kao neka vizija. Bila je to ljubav na prvi pogled. To je bio zaslepljujući sjaj, ali ne sa ovoga sveta. Bila je to svetlost iz druge dimenzije, sa druge planete. Dok sam gledala u njeno lice i njene oči mislila sam da ona nije biće sa ovog sveta.
U meni još nije procvetala zrelost žene. Bila sam još uvek mlada devojka. Ipak, shvatila sam to po njenom pogledu i njenoj kretnji. Njene spojene obrve izgledale su kao lasta u punom letu. Ako bi ležala u krevetu, poletela bi kada bi otvorila oči svojim obrvama, krilima laste. Osećala sam da bih mogla da je volim najčistije na svetu. Najposvećenije. Najbolnije na svetu, najsrećnije na svetu, najtužnije na svetu.
Najslobodnije i najsputanije na svetu. Živela sam godinu dana sa njom i Dijegom u Plavoj kući. I Trocki je bio tu neko vreme sa svojom ženom. Ujutru bih znala da zapevam i da pevam. Čak možda i ne toliko za nju. Već u čast sopstvene slobode koju sam se izborila u ljubavi. Obožavala je moje pevanje. Kada sam joj rekla da ću je jednog dana napustiti, da ću otići zauvek, te moje reči su je verovatno duboko povredile.
Rekla mi je: “Znam. Znam da ćeš otići. I ja neću plakati. Nećeš ni ti. Ponekad, s večeri, ako poželiš, u kojoj god da si zemlji na svetu, i imaš vremena, seti me se. Samo me se seti i pomisli da je jednom u tvom životu postojao neko ko te je voleo, ko te voli. Jer ja sam te rodila i dala ti slobodu. Nemoguće je vezati te uz bilo čiji život. Ne mogu te vezati za svoje štake. Niti za svoj krevet. Odlazi!” Jednog dana sam otvorila vrata od Plave kuće i više se nikad nisam vratila.”
Postoji pismo u kome je Frida pisala o svojim prvim utiscima o Ćaveli pesniku Karlosu Peliseru. “Danas sam upoznala Ćavelu Vargas. Izuzetna, lezbejka! Štaviše, osetila sam takvu požudu prema njoj. Ne znam da li je ona osetila isto što i ja, ali pošto je ona jedna vrlo slobodoumna žena, ne bih oklevala ni sekund da se pred njom potpuno obnažim. Koliko puta ti se ne ide u krevet sa nekim i to je to. Ona je, ponavljam, erotična. Da li je to dar sa neba?”.
Slike, ljubav i pesme
Te prve noći njihovog susreta, Frida je pozvala Ćavelu da ostane u Plavoj kući. Tako je počela njihova priča. Takoje počela jedna noć ljubavi u kojoj je sabrano sve što su njih dve imale jedna drugoj da pruže. Dok je Frida slikala, Ćavela joj je pevala. Samo njoj. Jedna drugoj bile su velika inspiracija, ne samo ljubavnice.
Po Ćavelinim rečima, njih dve su gradile i delile ljubav kontaminirana snažnom strašću koja je bila zadojena patnjom i mučenjem. Frida je kao ljubavnica bila nezasita, o čemu su svedočili svi koji su s njom delili postelju, poljupce, dodire, neizbežni znoj i uzdahe. I na kraju, ona joj je podarila majčinsku ljubav, koju Ćavela nikada nije osetila. Dok je bila u Fridinom naručju, Ćavela se osećala zaštićeno, jer joj je ljubav poklonila dve izuzetno važne kategorije – život i slobodu. Sve to sklopljeno kao u nekoj neobičnoj polu-bajci ili romantičnoj priči sa filma, nastalo, proživljeno i zaokruženo u jednoj noći ljubavi koja se nikad ne završava.
U autobiografiji je napisala da je ljubav između nje i Fride bila itekako uzajamna. “Ono što sam osećala i osetila prema Fridi nikada se nije ponovilo, što sam joj iz sebe dala sve što sam imala. Svoju energiju i energiju celog sveta, toplinu, svu snagu ljubavi koju sam osećala da imam u sebi, dala sam njoj.” Frida joj je često govorila: “Uzmi sve što je dobro od mene. Hrani se mojom patnjom.” Izuzetno je zanimljivo i to da je Ćavela tek u tim poznim, prezrelim godinama u nekoliko navrata pocrtala, ono što skoro celog života nije jasno izrekla: Frida će uvek biti moja najveća ljubav!”.
To što je Ćavela u poznim godinama života ponavljala da je Frida ljubav njenog života pokazuje i činjenica da ju je ta ljubav, pa i sama Frida, tako kompleksna kakva je bila, inspirisala u izvođačkom smislu. Ćavela je, pre svega. Fridi uvek odavala poćast i znak večnog sećanja kroz čuvenu tradicionalnu pesmu “La Llorona” – Plačljivica.
Da, Ćavela se kao mlada crna golubica jedne noći spustila na uzglavlje Fridinog kreveta u Plavoj spavaćoj sobi, u Plavoj kući, pomilovavši svojim blistavim krilima lastavicu zaustavljenu u letu, koja je bila vizuelni simbol prepoznatljivosti velike slikarke. Te noći, ključne noći, nezaboravne i urezana u sećanja dve srodne duše otelotvorene u čarobnom i opojnom, senzualnom plesu laste i crne golubice rodila se ljubav, velika kao onaj “čudni svet” i “krst zaborava” iz pesama po kojima je godinama kasnije Ćavela postala prepoznatljiva.
Crna golubica i lasta
Njihovim prvim susretom desilo se odjednom sve. Svi ostali prisutni, ta pijana gomila raznih političkih i poznatih pajaca, nisu ni bili svesni šta su slavili i čemu su prisustvovali. Rađanju jednog čuda – jedne noći u kojoj su sabrana sva lica jedne večne ljubavi koja su se u danima čitave jedne godine razotkrivala i proživljavala. Ćavela i Frida, crna golubica i lasta, Ona koja teši i Ona koja plače, Ona koja je dete slobode i Ona koja je majka okovana agonijom doživotnog bola, patnje i borbe, jedna i druga strana istog meseca, stvorile su i srušile sve za samo jednu noć koja je pripala večnosti na čuvanje. Svi ti nebeski gradovi svetlosti, nežnosti, strasti, opijenosti, zaljubljenosti, nepodnošljivog bola, nezaobilazne patnje i neminovnog mirenja sa odlaskaom i rastankom, sve to, tako drugačije, kolosalno, procvetalo i svenuto, bila je samo jedna noć ljubavi. Sada je obe čuvaju pod svojim izmišljenim grudima na drugoj strani do koje mi koji ih se sećamo ovde i odavde, još nismo stigli.
Ćavela je nedvosmisleno tvrdila da su bol i patnja bili centralno jezgro suštine čitavog Fridinog boravka na ovom svetu. Zato je za nju Frida uvek bila metafora za čuvenu pesmu “La Llorona” – Uplakana žena, ona koja jeca i rida u plaču žaleći za svojom nerođenom, pobačenom decom, koju je ubila svojim skrhanim i disfunkcionalnim telom. U svojoj knjizi na tu temu na neki način daje konačno i završno mišljenje koje zatvara to poglavlje: “Bol. Frida, malena Frida je verovala da je rođena da voli, da voli i da uživa u životu. Ali ne: njen život bio je mučenje i tuga; nepromenjiva, neprekidna gorčina.”
U svojim pričama o odnosu sa Fridom, Ćavela se prisećala koliko joj je često i dugo, ponekad, činilo se beskrajno, pevala sve divne pesme iz repertoara ranćera, ali se pesma “La Llorona”, uvek posebno izdvajala kao jedna od slikarkinih omiljenih pesama. Jer na kraju, njihova ljubav, njihov odnos, njih dve po svemu što su bile i što jesu, utkale su se u dušu te stare meksičke pesme, baš kao da su njena dva dela koja se, u osnovi suprostavljena, na kraju preplliću u jedno.
Ta izvođenja bila su svojevrsna javna svedočanstva divljenja velikoj slikarki i njen izvođački, pervormativni izraz na tu temu kroz koji je Ćavela artikulisala sve svoje verzije Fride. Ako se uporede različita izvođenja ove pesme koja su nam dostupna, u kojima Ćavela često menja redosled strofa, dodaje, izbacuje, izmišlja nove, izranjaju mali paraleni svetovi u kojima ona iznova i izvnova oslikava odnos sa Fridom. I svaki taj mali svet nosi i otkriva poneki novi detalj, neki novi, zametnuti dragulj njihove dirljive neobične ljubavi.
Kroz svoje kontinuirano pevanje ove pesme posebno u njenom drugom, povratničkom delu karijere, Ćavela iz svog ličnog sveta van scene, kroz “Plačljivicu” gradi polako i višeslojnu, višeaspektnu performativnu konstrukciju Fride. Te dve konstrukcije, lična i izvođačka, nisu suprostavaljene, već se dopunjuju i tako nam omogućavaju da vidimo konačnu, sveukupnu verziju Fride kao Ćaveline velike ljubavnice, upravo iz Ćaveline kompletne, životne vizure, u kojoj se prepliću i prkos, patnja, duhovnost i homoerotska žudnja, gradeći čitavu, zasebnu mitologiju njene Fride.
Prožeta ovim duboko intimnim, ali i univerzalnim fragmentima, oblikovana ljubavlju i bolom, sva Ćavelina izvođenja i izdanja (od 1993. do 2012.) ove tako važne pesme za meksičku kulturu dobijaju važnu emancipatorsku ulogu, te u tom smislu ova pesma upravo u njenom pevanju postaje i angažovana.
Sudbine u istim tačkama i rušenje barijera
Kada se sagledaju njihove biografije, sudbine ove dve velike umetnice često se susreću u istim tačkama, a u nekima se i potpuno stapaju. Kao devojčice obe su patile od nekih prilično ozbiljnih zdravstvenih problema, uključujuči i dečju paralizu. Takođe, obe su imale patnju koja im je na određenom nivou ostala doživotna, nerazrešena trauma.
Njihove majke bile su hladne, distancirane, skoro nezainteresovane za svoje devojčice koje su u odrastanju i stasavanju u zrele žene, tu hladnoću shvatale kao suštinsko odbijanje majki da makar preuzmu odgovronost za roditeljsku ljubav, ako je već nisu imale u sebi ili nisu umele, možda smele, da im je pokažu.
Kao žene koje su živele u izuzetno konzervativnom, jedva sekularnom i predominantnom muškom heteronormativnom društvu, morale su da razruše sve barijere na putu ka uspehu i ka životnoj slobodi kako bi mogle da učine mogućim da se glas hrabre i nezavisne žene u svetu muškaraca čuje i u neobično značajnoj meri sluša i poštuje. Ipak, možda najveća sličnost ili tačnije kategorija u kojoj su pomešane određene karakterne crtte i način na koji ih ostatak tog zaostalog i učmalog društva posmatra – naturaleza rara ili čudna priroda.
Nisu one bile po meri okruženja u kom su stasavale i živele, za tu svetinu koja ne preispitiju nametnute konvencije one nisu bile “normalna bića”. I Frida i Ćavela suštinski su pripadala jednom posve drugačujem, neobičnom, izvrnuto-uvrnutom, slobodumnom svetu – čudnom svetu (un mundo raro). Koliko su su bile višestruko, a posebno intelektualno i duhovno povezane, i pored razlike u godine, objašnjava jedna Ćavelina izjava:
“Umele smo da delimo iste misli istovremeno. Razmišljale smo o istom i želele da svet bude onakav o kakvom smo sanjale”. I taj svet je zaista postojao, one su ga stvorile.
Chavela Vargas
Frida je zauvek ostala Ćavelina velika ljubav. Nezaboravna i stalno evocirana kroz izvođenje “Llorone”. I ono što je najvažnije za one sumnjičave i zlonamerne, ili pak Fridine homofobne obožavaoce (ako takvi postoje), ta ljubav je bila u potpunosti uzvraćena. Dugo skrivana ljubav Fride Kalo i Ćavele Vargas bila je uzajamna. Kome se to ne dopada, može odmah da prestane sa čitanjem ove knjige. Frida Kalo je bila kvir, u svakom smislu, iako je svog Dijega uvek stavljala na prvo mesto. Ćavela je bila ponosna lezbejka koja je svojim postojanjem i svojim umetničkim delovanjem uspešno i vrlo jasno urušavala stubove heteronormativnosti meksičkog društva.
Njihova neponovljiva, strasna i obuzimajuća noć ljubavi koja ne prestaje da traje i posle njihovih smrti, i dalje prkosi snažno svemu i svakome koji je protiv slobode čoveka da može da izrazi svoju ljubav i da se ne boji da mora zbog toga da umre ili da nestane u carstvu senki nevidljivih koje, nažalost, i danas postoji na ovoj našoj planeti, koju će jednom opšte licemerje i strah od prihvatanja onoga što jesmo jednom potpuno uništiti. Ćavela i Frida su se volele i tu poricanja nema. Njihova ljubav bila je izraz hrabrosti i otelotvorenje slobode za sve potlačene koji vole “drugačije”.
Miodrag Kovačević | Vitraž
Cover photo: Tina Modotti
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Miodrag Kovačević Instagram: https://www.instagram.com/misha.invisible/
