U trenucima krize, a Srbija je nedvosmisleno u društvenoj krizi, pametnije je čuti kritičare nego lakeje oko sebe, koji – mahom iz svojih kalkulantskih razloga – znaju šta će goditi ušima šefa. Bekstvo od stvarnosti je azil kukavičluka, a ne hrabar razum koji se od lidera očekuje
Autokratska vlast po pravilu ne uspeva da izmakne jednom efektu: odvajanju od stvarnosti, životu u nekom izmeštenom, lepo ograđenom paralelnom svetu. Kažu da je Vladimir Putin u vreme pobune plaćenika „Vagnera” bio na jahti svog prijatelja, biznismena Jurija Kovalčuka, i pratio festival Alje Paruse u Sankt Peterburgu.
Ne znam da li je Aleksandar Vučić u vreme protesta „Srbija protiv nasilja” našao vremena da skokne do Goriških brda na koju čašu dobrog barikiranog „merlota”, ali ne bi me čudilo. Ova vlast toliko se za deset godina napunila helijumom da iz astralnih visina više nije u stanju da prepozna realnost, da razazna ko su ljudi koji očekuju promenu društva, a ko oni koji samo čekaju da ih smene na vlasti. Tako se stiglo do samoubilačkog uopštavanje: svi koji kritikuju i imaju bilo kakve zamerke su „neprijatelji” Srbije, lovci na predsednikovu glavu.
Aman, zaman! Stanite na loptu pre nego što fudbal razbije staklo. Ne bih da gledam kako skupština ponovo gori.
Ali, opijeni vlašću i novcem, duboko zaglibljeni u bahatosti i osionosti, zaokupljeni vređanjem i potcenjivanjem, naprednjački jurišnici toliko su zaslepeli da nisu u stanju da se sete kakva je sudbina krčaga koji ide po vodu. Na njihovoj akademiji lekcija o gledanju unapred ne postoji. Trijumf instant kulture: hoću sve, i hoću sada. A onda da traje što duže.
Tako je propuštena prilika za veliku katarzu ovog društva, za ublažavanje pogubnih, ali nametnutih podela i za podizanje Gvozdene zavese koja je razvučena po Srbiji. Nema dve Srbije, ispostavilo se u trenucima dve velike tragedije.
Ogromna većina građana pokazala je ne samo solidarnost i empatiju već i želju da se stvari normalizuju. Dok političari povlače Mažino liniju, bolje da razmisle o maloj Nini iz Novog Sada koja prodajom krofni pomaže lečenju svog oca. Hiljade su satima čekale u redu. To je Srbija koja je dobila priliku da izađe iz ćutanja, da pokaže ljudskost. To je i region: krofne za Nininog tatu prodavale su se i u Rijeci.
Stop nasilju je samo poklič iza koga se krije mnogo različitih nadanja. U solidarnost, humanost, komšiluk… Sveće i cveće pred školom „Vladislav Ribnikar” su epitafi našem obrazovnom sistemu, krofne su tužni simbol našeg zdravstva.
Vlast se pokazala nedorasla vremenu. Hermetizovana i impregnirana kakva jeste, uzvratila je na opšti vapaj najgorim uvredama. Može predsednik da svakodnevno ponavlja koliko je hrabar i kako se nikoga ne boji, ali njegovo tumačenje hrabrosti je nakaradno. Hrabrost je mirno saslušati druge, razmisliti o dobijenim porukama, napraviti kompromise. Neko ko nije spreman na ustupke – od kojih bi i sam imao koristi – nije talentovan za politiku, šta god o sebi mislio.
U trenucima krize, a Srbija je nedvosmisleno u društvenoj krizi, pametnije je čuti kritičare nego lakeje oko sebe, koji – mahom iz svojih kalkulantskih razloga – znaju šta će goditi ušima šefa. Bekstvo od stvarnosti je azil kukavičluka, a ne hrabar razum koji se od lidera očekuje.
Pali ste, gospodo, na ispitu, ali to ne želite da čujete. I dalje se bodrite lažnim ispitivanjima javnog mnjenja koja pokazuju rezultat koji je naručen. Dok je svakome jasno da je u vremenu od trećeg maja rejting predsednika i SNS-a pao, Vučić priča kako je dobio 100.000–200.000 novih pristalica.
Orbita vlasti jednostavno odbija i da razmišlja o tome zašto svaki peti naprednjak podržava protest „Srbija protiv nasilja”. Nije to politički, već ljudski stav, ali kako razumeti čoveka kada se on posmatra isključivo kao šrafić biračke mašine, kao statistički broj, a ne kao građanin sa svojim obavezama i pravima.
Udaljavanje od stvarnosti je opasno. Živeti u oblacima podrazuma, pad bez amortizera. A onda znaju da prorade najgori i najsebičniji instinkti.
Ono što je u svemu još ozbiljnije je da vlastodršci pokazuju simptom da zaista veruju u ono što govore. Otuda taj nepatvoreni omraz prema svima „drugima”. Onima koji se namah diskvalifikuju kao nedovoljno obavešteni, pa i glupi, pošto ne razumeju da je otadžbina u opasnosti. Zastraši pa vladaj.
Mnogo su zaglibili u erkondišniranom oboru samoljublja u koji su se zatvorili. Sami su sebi postavili amove na oči, dok drsko preko svojih medijskih poslušnika šire narativ o sopstvenom vizionarstvu. Misle da su ekskluzivni vlasnici svih istina pa sebi ne žele – ili ne mogu – da priznaju da je istina kao voda: svuda stigne. Pre ili kasnije.
Što kasnije, samozavarava se vlast računajući da će nezadovoljstvo vremenom okopniti, da će se narod kao i toliko puta do sada anestezirati i poslati u apatiju iz koje će ga, kad zatreba, izvlačiti autobusima, sendvičima i kiselom vodom. Može i uz nešto keša.
Tragedije koje su zadesile Srbiju pokazale su da surove istine ne mogu da se sakriju. One su kao skener koji ogoli i razobliči stvarnost. Pa potom mobilišu. Na putu im se kao prepreka nađu isključivo oni koji bi da nagaznim minama pokriju teren kojim se istina kreće.
Protesti gube na masovnosti. Sve je očekivano. Ali, vlast bi jako pogrešila ukoliko se odluči da otvori flašu šampanjca i proslavi što se sve svelo na „šačice šetača”. Nije sve u omiljenoj predsednikovoj disciplini – numerologiji.
Ovi protesti su, za razliku od prethodnih, konačno motivisali mlade, iste one za koje se govorilo da su apolitični, pragmatski usmereni, egoistični, jer ih, sem sopstvene sudbine, društvo kao celina ne zanima. To je generacija koja je retko izlazila na izbore, još ređe na demonstracije. Studenti i đaci sada su se masovno angažovali.
Veliki deo Srbije, onaj čije se raspoloženja ne nalazi u ispitivanjima režimskih anketara, duboko je razočaran što vlast nije položila ispit moralne zrelosti, što i dalje pokušava da manje ili više pritajena ogorčenja kamuflira građevinsko-propagandnim zaobilaznicama. Ponovo pokušava da kupuje vreme odlažući izbore sve u nadi da će se zaboraviti. Neće.
Ovi protesti odlaze na godišnji odmor ostavljajući na socijalnom tkivu plemeniti trag kakvog odavno nije bilo. Nema te estetske hirurgije koja će ga otkloniti.
Boško Jakšić
📷 Vitraž
Tekst objavljen u Politici u rubrici Pogledi
