Novak Đoković i Rafael Nadal, više od običnog duela dva teniska giganta. Najplodnije rivalstvo u muškom tenisu u Open eri. Mnogima i najveće.
Kada se radi o umetničkom dojmu i ličnim simpatijama Novaka i Nadala ugrožavaju jedino Bjorn Borg i Džon Mekinro, i Federer i Nadal. Ali, cifre su neumoljive i egzaktne.
Susreli su se 59 puta, uključujući sva četiri velika finala. Đoković vodi u ukupnom skoru 30–29, a ostatak statistike je iznijansiran (15–13 u svim finalima za Đokovića, i 11–7 na Gren slemovima, uključujući 5–4 u velikim finalima za Rafaela Nadala). Mora da bude lično. Tako je i postajalo.
Počeci rivalstva
Prvi susret se dogodio na Otvorenom prvenstvu Francuske 2006. u četvrtfinalu, gde je Nadal pobedio nakon što se Đoković povukao zbog povrede u trećem setu. Sećate se kada je Đoković svojeručno crtao po svojim patikama po uzoru na Nadala koji je već uveliko imao oficijalne Najkove odštampane „Toro“ rogove.
Đoković je kasnije prokomentarisao medijima da „zna šta treba da uradi da bi pobedio Nadala“, uz tvrdnju da je Nadal „pobediv na šljaci“. Nadal se slatko nasmejao na konferenciji za štampu, kao i ceo teniski svet. Ko se poslednji smeje…biće vremena i za kraj ove izreke, strpite se.
Đokovićeva prva pobeda došla u njihovom trećem međusobnom susretu na Mastersu u Majamiju 2007. gde je osvojio trofej. U međuvremenu su se dogodile i neke imitacije, u Novakovoj mladalačkog fazi. Suvišne ili ne, niko se nije bunio. Šarapova, Rodik, Nadal.
U nedavnom intervjuu Džonu Mekinrou nakon osvajanja Ju-Es opena Novak je rekao da su imitacije Nadalu bile simpatične do prvih poraza i početka rivalstva koje se tada još nije naziralo, u senci ere Rodžera Federera i Nadala i pika njihove teniske interakcije (2006-2009, uz čuveni meč na Vimbldonu 2008. godine u pet setova).
Nadal je 2007. imao skor sa Novakom 5-2, 2008. 4-2, 2009. 4-3. Simboliku je bilo teško zaobići, nešto se novo pomaljalo, iako je i 2010. godina bila u znaku Nadala (2-0).
Gorčina poraza servirana u utešnim tanjirima kreće 2011, kada je Đoković pobedio u svih šest finala (Majami, Indijan Vels, Madrid, Rim, Vimbldon, Ju-Es open). Nestvarni niz nastavljen je i 2012. godine na Australian openu epskim mečom, najdužim ikada u Gren slem finalima, a sa sportskog aspekta, verovatno najboljim teniskim mečom svih vremena (3-2 za Đokovića nakon bezmalo šest sati).
Od tada možemo da kažemo da je rezultatski odnos bio balansiran. Nadal je čuvao sebično tron Rolan Garosa, Novak je pobeđivao na drugim turnirima. Na „Garosu“ je Rafa pretrpeo i svoje najveće poraze (2015, 2021). Pamtimo njegov govor na Rafa akademiji, 2021, par dana nakon poraza od Novaka u četvrtfinalu, kada svoje razočarenje nije ni krio, na doduše skroman i simpatičan način.
Između njih dvojice vladalo je poštovanje. Obojica odmereni na konferencijama za štampu, graciozni u pobedama, pitki u porazima. Igrali su zajedno i egzibicione mečeve u Bangkoku i Kazahstanu, a duel u Saudijskoj Arabiji nije bio suđen. More opravdanih kritika da tenis ne bude moneta za potkusirivanje i indulgenciju, u zemlji tada upletenoj u ubistvo novinara Džamala Kašogija u konzulatu u Istanbulu. Sa malim zakašnjem shvatili su to obojica.
Federer kao lakmus njihovog odnosa
Kada spominjemo Federera, ironija je da je upravo njegov odnos sa Novakom bio daleko hladniji i naelektrisaniji. Komentari, opaske za Novakove povrede, prvo i jedino lomljenje reketa na turu 2009. u meču sa Novakom. Šlag na torti je bila čuvena konferencija za štampu 2011. nakon poraza od Đokovića u polufinalu Ju-Es opena. „Neki igrači tako lupaju po loptici, ne verujući u ono što rade. Verujem u naporan rad, ne u sreću“. To bi bila parafraza neskrivenog ogorčenja uvijenog u finu švajcarsku čokoladu.
Da smo mogli da prognoziramo, Novakov oproštaj bio bi sa Nadalom, njegovim najvećim rivalom, što nikada nije zaboravio da spomene. Uprkos brojki, Nadal se od tog vojevanja sa Novakom uvek distancirao. „Moj najveći rival je Rodžer“.
Ukoliko bi danas birali Novakov oproštajni meč neverovatno zvuči da bi bilo realnije da to bude Švajcarac.
Nakon Novakove poslednje titule Federer je više osetio kojoj generaciji je pripadao. Da, tukli smo se, ali u tom Novaku ima i toliko mene, i obrnuto, kao da je želeo da poruči.
Ne samo što je odabrao Novaka kao prvog favorita turnira već je i dodao: „To što je Novak uradio je neverovatno, i to radi godinama. Sećam se kada sam došao na tur, Pit Sampras je imao 14 trofeja, mislili smo to je to, ostaće zauvek. Potom sam otišao na 15, pa na 17, nekako smo sva trojica jedni druge vukli ka 20. Nadal je pobegao na 22, i evo ga sada Novak, koji deluje da će nastaviti sa ovim rezultatima, što je sjajno. Način na koji to radi je neverovatan, on više nije najmlađi. to zaboravljamo, on izgleda mladoliko, tako i igra, ali to nije lako. Mislim da je to neverovatna pobeda i ne mogu da ne budem srećan zbog njega“.
Rafa i PR na odmoru
Rafini komentari u intervjuu Movistaru su glavna sportska tema prethodnih dana. Ali nisu došli juče.
Gracioznost njihovih izjava, prekinuli su komentari Nadala u toku nesrećne Kovid epopeje Đokovića u Australiji.
„Mislim da bi, da je želeo, bez problema igrao ovde u Australiji. On je donosio svoje odluke, i svako je slobodan da donosi svoje odluke, ali onda postoje neke posledice. Naravno da mi se ne sviđa situacija koja se dešava. Na neki način mi ga je žao. Ali u isto vreme on je znao uslove od pre mnogo meseci, tako da sam donosi odluku“.
Dodao je da nije glup, jer kome Novak može da nedostaje, to takmičarski nema logiku. Poenta je bila jasna, zbog čega samo o Novaku pričamo? Netrpeljivost.
Deluje da je Novakova skorašnja izjava da mu ne nedostaju Federer i Nadal, omaž ovoj opasci.
Kada je Alkaraz osvojio Vimbldon, Nadal je neuobičajeno promptno postavio njegovu fotografiju na svoj Instagram profil. Sunarodnik, u redu. Ali teško da je slavlje bio isključivo vezano za istu nacionalnost. Jer, lakše je dostići broj 23 nego 24. A upravo je taj broj otkrio sve tragove u snegu.
Ju-Es Open, kap koja je prelila čašu
Dvadeset četiri. Svi su morali da se poklone. I oni koji su dodali Serenu Vilijams i Margaret Kort koje Novak mora da pretekne. I oni koji su smišljali narativ u kojem je tenis takmičenje u dopadanju i gracioznosti, a ne ono što jeste, sport u kojem pobeđuje najbolji. Oni kojima odjednom Gren slem titule višu nisu bile merilo dominacije, već je to bila naklonost publike.
Toliko je mnogima bilo teško da prezupče da je najbolji svih vremena.
Ne, nije ovo svetska ujdurma protiv nebeskih Srba. Prosto, momak sa Balkana, zabiti za nobles iz kojeg nis počinje, preuzeo je dizgine elitnog i skupog sporta namenjenog ne baš plebsu i plebs-zemljama. Novak je u njihovim očima oduvek bio nešto poput Kazahstanca, Borata, koji je pokvario ceremonijalnu večeru nesuvislim šalama.
Na tom talasu bio je i Nadal. Bez glasnih čestitki, uz komentar 11. septembra – „srećan sam zbog njega, sve najbolje“. Mnogima je promakao i jedan stidljivi komentar među gomilom naklona slavnih sportista na Instagramu – „Potpuno zasluženo, pokazuješ da možeš u bilo kojim godinama.“
Da je na tome ostao, ne bi bilo ovog teksta. Tu dolazi Movistar intervju.
„Naravno da bih voleo da sam teniser sa najviše Gren slemova u istoriji, o tome se radi u sportu, ali to (za razliku od Novaka) nije opsesija kod mene. Frustira me naravno kada je neko bolji od mene, ali verujem da sam uradio sve da bih bio najbolji. Verujem da bi Đoković bio frustriran da nije uspeo to što je uspeo i zato je možda uspeo“. Svojom izjavom o opsesiji stao je uz Rene Stabs, podsetite me ko je to?
Uz Novaka su stali Mekinro, Rune, Cicipas, Zverev, Medvedev, Alkaraz, Rodik, Konors, Vilander, Beker, ma svi.
Za Rafaela Nadala Gren slem trka postala je opsesivna trka tek kada je izgubio.
Isti onaj Nadal koji je uspavao nerve u stopalu da bi osvojio još jedan trofej na Otvorenom prvenstvu Francuske, igrao Ju-Es open dok je njegova supruga imala komplikacije u bolnici. Teniser koji je rekao da će „umreti pokušavajući“ da se vrati posle poslednje povrede samo da bi osvojio još titula.
Pitam se da li je njegov PR tim uopšte savetovao Rafu, jer kompletan intervju je suva gorčina, koja je čak i povratak na teniske terene učinila turobnim. Kao šlag na tortu konstatacija – „nemam više prijatelja u tenisu, čujem se ponekad sa Federerom“. Sve jasno.
A Novak? Imao je svoje uzlete i padove u medijskom prostoru, zamerali smo mu da se previše trudi da dobije odobravanja onih od kojih ga nikad nije dobio. Grešio je nekada ne rekavši ništa, a nekada je rekao previše.
Kada su drugi teniseri u pitanju uvek je držao isti nivo. Vaspitan, odmeren, drag. Čak nam je i falilo da nekada bude drskiji kao sa Šeltonom.
Poštovanje za Rafu uvek je bilo isto, makar ono javno, koje se uostalom nas jedino i tiče i koje možemo da komentarišemo. Ostao je pri nečemu što je svima jasno – Nadal je moj najveći rival. Svima, osim Nadalu.
Poštovanje.
Jasno je da ovde nije tema bezgrešnost Đokovića, koja ne postoji, već je to „slika Dorijana Greja iz podruma“ Rafaela Nadala, inače pobednika nagrade ATP sportmanship of the year od 2018-2021.
Nakon svega, utisak je da su nam Novakove titule dodatno postale još draže. Treba da ga pobedi još jednom, tako što na poslednje replike nikada neće odgovoriti. I za to i ne mora da dobije nagradu, svi mi ćemo znati.
Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
