So. Nema dana da je ne spomenemo, koristimo. Čak i kada to možda nije slučaj neko vam nešto dosoli, ili vi nekome. U Pakistanu, so je nešto više od začina, pitanje nacionalnog ponosa, predmet parlamentarnih debata, članaka i popularnih heštegova. Suštinski, Pakistanci žele samo jedno. Da svi znaju da je luksuzna so njihova.
Himalajska so je na popularnosti dobila nakon 2000. godine. U SAD, od kuvanja do spa tretmana. Krenule su da se prodaju i lampe. Ali njeno poreklo se retko isticalo ili spominjalo, možda iz razloga što Pakistan, odakle so potiče, nije mesto koje se povezuje sa ružičastom solju. Ruku na srce ona se uvek nekako brendirala kao da dolazi sa neke amorfne himalajske planine, možda ledenog glečera. Istina je mnogo drugačija.
Odakle dolazi so?
So se vadi iz talasastih brda crvene cigle koja se uzdižu iz močvara u Kevri, regionu Pandžab koji je udaljen dva sata od glavnog grada Islamabada. Područje je udaljeno stotinama kilometara od legendarnih snežnih vrhova Himalaja, i za razliku od ovde je prilično toplo.
Brda, poznata kao lanac soli su daleke žile Himalaja i ostatak su kristalizovane lagune koja je postojala pre nekih 600 miliona godina. Ozbiljan barik.
Vađenje soli podrazumeva odlazak u tamne pećine, i razaranje tvrdog kamena halita, uz oskudnu pomoćnu tehnologiju. Samelje se oko 400.000 tona godišnje.
Legenda kaže da je konj Aleksandra Velikog prvi put otkrio ove kristale pokušavajući da ih poliže. Ta tvrdnja ne deluje nasumično, postoji predivan video na Jutjubu gde koze ibeks u Italiji rizikuju svog život, sa svojim mladuncima zbog sličnih kristalizovanih minerala koji se nalaze na vrhu brana. Pod britanskom imperijom solane su krenule punom parom da rade 1870. godine i od tada Pakistan nije doživeo ozbiljnu reformu u ovoj oblasti, iako su solane danas postale popularne turističke derstinacije, ali prevashodno mesta za težak rad.
Mukotrpan rad
Sve počinje na voznoj stanici. Mali kupei odvoze rudare duboko u planinu u kojoj temperatura nikada nije ispod 19 stepeni. Neke pećine dugačke su i preko 30 kilometara.
Kevra se recimo sastoji od 17 nivoa, i velika većina je ispod zemlje.
Prosečno 300 rudara obrađuje na dnevnom nivou ove tamne komore, a neki alati nisu se menjali decenijama, uključujući i korišćenje baruta, od kojeg najčešće sve počinje, uz žicu kao sigurnosni okidač.
Nakon ekspolozije čeka se iz predostrožnosti oko pola sata, i tek nakon toga rudari ulaze u odaje i preuzimaju so. Radno vreme – osam sati, ali slobodno ga pomnožite sa deset u odnosu na to koliko je posao težak i rizičan. Samo polovina soli se minira, dok se ostatak koristi kao strukturalna podrška kako se komore ne bi srušile.
Kamioni odvoze oko 1000 tona soli svakog dana, što je težina oko 160 slonova. Pakistancima je to smislena komparacija, nama možda i ne. Blokovi sa najlepšom bojom i oblikom šalju se etabliranim proizvođačima u Pakistan.
Bura na Tviteru i povratak korenima
Pošto Pakistan kroz istoriju nije uspevao da procesuira so, gro soli se slao u Indiju, koja je tretirala i stavljala potpis “Made in India”, prodajući je po premijum cenama.
Pakistan je dobijao mrvice. Prema nekim izveštajima tona prodata Indiji koštala je 40 dolara, da bi u Evropi bila prodavana za 300 dolara.
Kampanja na društvenim mrežama 2019. godine bila je žustra. Tviter je poludeo. “Dobijamo kikiriki za naše zlato”, bio je jedan od naslova. Po nekim procenama Pakistan je dobijao godišnje tričavih 26 miliona dolara (zvaničnici su tvrdili 50).
Glavni zahtev postao je prilično decidan – zabrana izvoza u Indiju. Iste godine taj zahtev je i realizovan, pa je povratak profita u Pakistan delovao ostvarljivo.
Nisu svi ostali srećni u novom dilu, jer mnogi Pakistanci ne govore engleski, pa nisu uspeli da zadovoje stroge regulative i izvozne standarde Evrope. Neki jesu, poput kompanije Himalayian Decor International, kojoj su pomogle i bušilice, koje su ubrzale proces koji je isključivo bio vezan za ručni rad.
Njihov biznis plan je jasan – 300 tona soli se tovari na nekoliko kamiona koji dalje idu za Lahore, udaljen nekih 350 kilometara. Njihovi radnici pretvaraju blokove u više od 200 različitih proizvoda. Tanjiri, pločice za zid, lampe, koje se mažu lakom kako bi se sprečila interakcija soli sa vlažnim vazduhom, geometrijske figure (oblici u obliku Meseca i srca idu kao alva u Americi) šotovi za tekilu.
U Karačiju su fokusirani na jestivu so. Komadi koji dolaze dele se u dva sektora, od 2-3 kg i 3-5 kg. Veliki blokovi teže od 9-15 kilograma. Na hiljade pakovanja soli raspoređuje se svakog sata. Što se uslova rada tiče, pa recimo da su se tamo maske nosile mnogo pre korona virusa. Doduše, firma u Karačiju je napravila neku vrstu vakuma kako prašina soli ne bi ulazila radnicima u oči i usta.
Male tajne himalajske soli
Postoji beli, roze i ružičasti blokovi soli. Beli poseduje natrijum-hlorid, ružičasti magnezijum, roze gvožđe. Devedeset i osam posto sastava soli jeste nartrijum hlorid kao i kod morske soli, ali je razlika u tom ostatku, koji čini oko 84 minerala, koji sadrže i kalcijum, kalijum, i magnezijum. Koliko tako mala razlika zaista ima značaj debatno je pitanje, a neki nutricionisti misle da krajnji korisnik neće u njoj pronaći dodatni benefit.
Određeno homeopatsko dejstvo nije jos zvanično potvrđeno, ali se mnogi na njega pozivaju. Paketić soli se prodaje za 60 centi, a dostiže i cenu od devet dolara. Rudari dobijaju 1.500 rupija dnevno, što je oko 20 dolara. Surovi kapitalizam.
Potražnja za ovom soli raste svakog dana, a nadamo se da će od nje koristi imati i oni koji su za nju najviše zaslužni. Materijala neće faliti, pošto je ostalo negde oko 6.7 milijardi, a iskorišćeno je tek 220.000 tona.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
