Klod Montana koji je nepovratno svojom smelošču menjao modu preminuo je u 76. godini. Vodio je turbulentan život, koji su nagrizale slava, droga, pogrešne poslovne odluke. Platio je i cenu integriteta, ostavši svoj. Njegova moda inspirisala je buduće modne divove, poput Aleksandra Mekvina, Rikarda Tišija, Olivijea Teskensa.
Modni svet oprašta se od legendarnog Kloda Montane koji je preminuo u Parizu u svojoj 76. godini kako je objavila Federacija visoke francuske mode, bez dodatnih detalja. Svojom smelošću menjao je i oblikovao modu, vrativši francuskim dizajnerima prestiž, zajedno sa novim mladim talasom koji su predvodili i Gotje, Živanši, Ungaro, Karden, Kenzo, suprotstavljajući se nadolazećem talasu američkih modernista poput Roja Halstona i Oskara de la Rente.
Montana je to postigao kreiranjem moćnog izgleda 1980-ih, erotičnog i androgenog šika koji su mu doneli slavu i prestiž, a kasnije ga i odvele u ponor nestabilnosti, kokaina i zaborava.
Život, Tjeri Mugler prvi znaci smelosti
Klod Montamat je rođen 29. juna 1947. u Parizu, u dobrostojećoj porodici u mešanom braku oca Španca i majke Nemice. Ime je promenio tokom 1970-ih, ne iz teatralnosti već zbog tehnikalija, naime njegovo ime gotovo da se sa sigurnošću izgovaralo pogrešno u krugovima u kojima je obitavao.
Osamostalio se mlad, i već sa 17 godina se zatekao u Londonu, gde je počeo da pravi nakit od papira-mašea od pečenog toalet papira i kamenčića. To nije ostalo neopaženo, pa je i Olivije Ešodemeson, zadužen za stilizaciju naslovnica Voga (kasnije kreativni direktor Gerlana) pošto-poto želeo da ga vrati u Pariz, shvativši da se iza gotovno naivne umetnosti krije raskoš talenta i preko potreban bunt.
Vratio se, ali tek 1973. godine, i pošto nije mogao da pronađe tržište za svoje komade, preko prijatelja je dobio posao krojača za Mak Daglas, kuću koja je proizvodila luksuzne putne torbe, gde godinu dana kasnije postaje glavni dizajner. Za to vreme njegovo carstvo bili su kultni lokali na San Žermanu, Kafe de Flor, Du Magot, Braseri Lip, u kojem su stalni gosti tokom vremena bili i drugi boemi poput Sartra, Hemingveja, Pikasa, Vijana, Kamija.
Tih godina provodio je puno vremena sa drugom modnom legendom u povoju, Tjerijem Muglerom, u čijem je roditeljskom stanu na aveniji Vagram živeo do 1976. godine. Upravo njih dvojica prednjačili su u modnoj smelosti i žudnji za 40-im i 50-im godinama.
Od njegove prve revije, 1977. godine, kada je poslao modele na pistu u punim kožnim regalijama, sa epoletama i jaknama sa lancima njegove prezentacije postale su i više od pozorišnih predstava do kojih je bilo skoro nemoguće doći. Sve je bio teatar i drama, namenjen manje modnim sladokuscima, a više štampi. Niko mu nije zamerao kašnjenja od minumum sat vremena, koja su bila više plod kaprica nego tehničkih zavrzlama, jer su na kraju svi bili nabijeni emocijama, i neretko suzama.
U početku su Montana i Mugler bili kritikovani zbog grubosti, kreativnog haosa i ekstrema. Tokom jedne sezone, Montanini motociklistički šlemovi i metalni lanci okarakterisani su kao “nacistički”, a tada politička korektnost nije bila meritorna javna valuta.
Smelost ih je odvela ka uspehu, koji ih je razdvojio, pa su postali dva ljuta tabora, od kojih je Muglerov bio nešto suptilniji.
Montana je često crpeo inspiraciju iz sveta pariskog demimonda, seksualnosti radnica, domina, gostiju opskurnih barova koje je posećivao. Nije to bio samo fetiš, već su njegove moćne žene sa podstavljenim ramenima i izvajanim siluetama trajno obeležile osamdesete, uticavši kasnije na Aleksandra Mekvina, Rikarda Tišija, Olivijea Tiskensa.
Džoš Patner, nekada modni koordinator u čuvenoj američkoj luksuznoj robnoj kući Bergdorf Gudman, prisetio se u Tašenovoj knjizi Fashion Designers „neverovatnih tkanina koje su bile dovoljno čvrste da drže stroge linije, ali i ljupke na dodir, vojnički keper u sunčano žutoj ili boji mora”.
Godine 1985. dobio je nagradu za najbolju žensku kolekciju u Parizu, a potom vrlo brzo osvaja i Njujork, a u pomenutom Bergdorf Gudmanu bogata klijentela se otimala za njegove vezene večernje jakne i kapute širokih ramena. Modni svet je tada za “Merilin Monto gej sveta” kako su ga nazivali mislio da će trajati većno, poput recimo Đorđa Armanija.
Svet je bio njegov – vila na Kapriju, francuski zamak iz 18. veka. Njegova slava ni u devedesetim nije bila okrznuta, pa se pojavljivao sa pevačicom Šer, oblačio Žanu Moro i Šarlotu Rempling, posedovao mnogobrojne butike u Parizu.
Sunovrat, integritet, droga
Kasnije devedesete su donele minimalizam, dekonstrukciju, grandž, hip-hop, a modni vizionar nije želeo da se menja. Kako je i mogao, sa takvim smislom za luksuz, za oblikovanje kože i krzna, ono što je dolazilo njemu je delovalo skoro rudimentarno.U jednom intervju supertalentovani Sies Marjan čija karijera je takođe volšebno otišla u zapećak izjavio je da ga je Montana podsetio na Iv Sen Lorana, stidljivošću i recesivnošću.
Ipak nakon propalih pregovora sa modnom kućom Dior, dogovara se sa Lanvinom 1989. godine. Dok je većina modnih kuća proizvodila damska dnevna odela i balske haljine, Montana je za svoju prvu kolekciju, 1990. godine, hrabro kreirao majice sa perlama, zlatno vezene kožne jakne, bluze sa otvorenim leđima i kapute sa otvorenim leđima. Njegov pristup užasnuo je američku štampu.
Naredna sezona sa jasnim siluetama i elegantnim tkaninama posmatrana je kao trijumf. Okrutni modni svet – za tili čas ste razapeti ili slavljeni. Te turbulencije iscrpile su Montanu, pa je odbio da kreira narednu Lanvinovu konfekcijsku kolekciju.
Nije samo modni izraz bio problem, već i droga. U Pariz je stigao kokain, otvorili su se razvratni klubovi Le Palace i Les Bains Douches. Mugler je imao tu sreću da je bio makrobiotičar i da nije želeo da okusi alkohol. Montana je sredinom devedesetih sopstvenu slavu teško nosio na plećima, postao je nemaran, kasnio na probe, nije se javljao na telefon skoro nikome.
Montanino sveopšto stanje uticalo je i na donošenje odluka. Njegova kompanija je počela da se širi uspešnim licencama za trikotažu i kožu i mirisima kao što je Blu, međutim umesto da preda ingerencije sposobnom izvršnom direktoru, Montana je provizorno preuzeo i tu ulogu.
Ubrzo je otpustio Beatris Pol, umetničku direktorku i glavnu osobu za komunikacije, jedinu osobu od poverenja koja je skoro 20 godina sve konce držala u svojim rukama.
Američka robna kuća Blumingdejl otkazala je porudžbine njegove garderobe, otkazane su i sve kolekcije, pa je Montanina kompanija ušla u stečaj 1997. godine
Nesrećni brak
Dodatnu distrakciju predstavljala je i Montanina veridba sa Volis Franken, Amerikankom, tada veoma popularnom manekenkom i njegovom bivšom muzom. Nezastrašena njegovim ponašanjem, sklonošću ka gej SM klubovima i barovima, Volis se udala za njega. Njihova veza kao da je dodatno razgorila sve poroke – izlaske, drogu, razvrat. Spominjalo se i da su se međusobno fizički sukobljavali kao i da je Montana pretukao u hotelu Senturi u Majamiju. Kada je objavljena informacija da je Volis izvršila samoubistvo u 48. godini, svi su pomislili da je to lako mogao da bude i Montana.
Ostao je da živi u depresiji i nekom vidu izgnanstva, ali ono nije bilo u nekoj fracuskoj provinciji, već u centru Pariza, u velikom iznajmljenom stanu, nadomak Luvra. Često je tada nazivan i “fantomom parka Pale Rojal”. Gotovo da nikada i nije izlazio iz prvog aronodismana sve do 2013. godine kada je bio prisutan na svojoj retrospektivi koju je organizovala Didije Ludo, modni doajen veliki poznavalac vintidž mode.
Montanina životna priča je jedna od mnogih u kojoj su lucidnost, smelost, slava, bogatstvo, poroci i unutrašnje nezadovoljstvo stvarali pomešani, slatko-gorak ukus. Njegov doprinos modi ostaće večno slavljen, što nije mala uteha.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite Vitraž:
