Put i nasleđe dresa, u kojem je legendarni Dijego Armando Maradona obeležio fudbal za večnost. Juna 1986. godine nosio je dres od 6 miliona dolara, a da to nije, niti će ikada znati.
Božija ruka, gol veka. David protiv Golijata, Folklandski rat iz 1982, prevara, genijalnost. Tradiucije Latinske Amerike i Evrope. Manu Čao, Emir Kusturica, Paolo Sorentino. Idealizacija, mržnja. Sve ovo i mnogo toga još vezuje se za gol koji je postigao pokojni argentinski fudbaler Dijego Armando Maradona tokom utakmice četvrtfinala Argentina – Engleska na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1986 u Meksiku, koji je Engleze poslao kući.
Mitski neregularni gol, postignut je rukom, a sudbina je htela da postavka sudija u odnosu na igrače bude takva, da nijedan od njih, ovaj previd nije mogao da sagleda. A svet nije imao genija sa vizijom zvanom hawk eye, odnosno oko sokolovo.
Argentinci gol poimaju kao produženu Božiju ingerenciju na fudbalski teren, vrlo simplifikovano. Ovaj osećaj u Argentini ostario je poput dobrog vina.
Šest minuta u drugom poluvremenu Maradona je levom nogom izvukao loptu iz kaznenog prostora i dodao je saigraču Horheu Valdanu. Valdano, “filozof fudbala”, i legenda Real Madrida pokušavao je da prođe kroz nekoliko engleskih defanzivnih fudbalera, od kojih je jedan, Stiv Hodž, ipak uspeo da mu oduzme loptu, odbivši je ka svom golu. Tome se makar nadao.
Maradona, koji bi da nije bilo navedenog Hodžsovog kontakta bio u dubokom ofsajdu, je došao u poziciju neravnopravnog vazdušnog duela sa engleskim golmanom Piterom Šiltonom, koji je od njega bio viši 20 centimetara. Šilton je isturio svoju desnu ruku, očekujući da će je njome rutinski izbiti iz kaznenog prostora, tih iznad Maradonine glave.
Tada na scenu stupa legendarna Dijegova levica, pa gol, i čuveni pogledi ka glavnom arbitru iz Tunisa Ali Benaseru, i linijskom sudiji, pogledi u kojima je tražio potvrdu za nastavak slavlja.
Ostalo je istorija. Legendarni Viktor Hugo Moralas, doajen argentinskog novinarstva ušao je u ekstazu u prenosu uživo, a generacija predvođena Maradonom, koju su činili i drugi velikani poput Pumpida, Olartikoečee, Buručage, Valdana, Ruđerija, otišla je u istoriju.
Gol je slavila čitava Latinska Amerika, od Bolivije do Čilea, a ona je retko kada unisona. Ljudi ni dan danas ne poimaju kakva tenzija je tada vladala, u meču koji je došao samo par godina nakon rata Ujedinjenog Kraljevstva i Argentine za Folklandska Ostrva.
Meksički fotograf Alehandro Karbahal ovekovečio je ovaj trenutak na fotografiji za čitav svet, a nema ko joj se, a ko voli fudbal često iznova nije vraćao. A to su činili i drugi igrači, pokušavajući da ga oponašaju. Lionel Mesi u meču sa Espanjolom 2007, Vilijem Galas na asistenciju Tjerija Anrija na Svetskom prvenstvu 2010, a istu matricu primenio je i Luis Suarez, odbranivši svoj gol nakon udarca Dominika Adije, na meču Urugvaja i Gane, iste godine.
“Sada mogu da kažem ono što u tom trenutku nisam mogao, ono što sam tada definisao kao ruku Božiju. Koja ruka Božija? To je bila ruka Dijega!”, napisao je upravo Dijego u svojoj autobiografiji, a sada već davne 2005. godine,19 godina nakon što je postigao kontroverzni gol, Maradona je u programu La Noche del 10 priznao ono što smo svi znali, da je gol zapravo postignut rukom. Nepravda kojoj oduzmete hipokriziju, ipak je nešto manje teška.
Ovo priznanje izazvalo je ogorčenje u delu javnosti koji su taj gol smatrali presedanom koji je ugrozio sve dotadašnje sportske kodekse, pa je i sam Piter Šilton izvinjenje odbacio, tvrdeći da je došlo prekasno.
Maradona je nakon nekoliko dana sve pokušao da demantuje, ali ne odstupajući od sebe.
„Nikada nisam govorio o oproštaju. Rekao sam samo da priča ne može da se promeni, da ne moram nikome da se izvinjavam, jer je to bila fudbalska utakmica u kojoj je bilo 100.000 ljudi na stadionu Asteka, dvadeset dva igrača, linijske i glavni sudija. Dakle, priča je već napisana, ništa je ne može promeniti. I to je bilo šta sam rekao. Nikad se nikome nisam izvinio.Osim toga ne moram da se izvinjavam. Za šta? Kome da udovoljim? Sa četrdeset sedam mislim da je izvinjenje Englezima glupo.”
Koliko je znoja proliveno tog dana na dresu, koju čini trobojka Republike Argentine, čiji je tvorac Manuel Belgrano, a koja je prvi put je podginuta u Rosariu 1812, tokom Rata za nezavisnost? U srcima Argentinaca kao da se po prvi put zavijorila baš tog 22. juna 1986. godine.
Stoga i ne čudi što je relikvija sa ovog meča, Maradonin dres, konačno dobila i svoju cenu. A ironija sudbine je da će ona na kraju isapsti kao svojevrsna repatrijacija Engleskoj, s obzirom da je vlasnik dresa postao bivši igrač Notingema, Totenhema, i Aston Vile, engleski reprezentativac Stiv Hodž, koji je sa Dijegom nakon meča dresove razmenio.
A cena? Sitnica. Majica, “Božija ruka” – procenjuje se da će na aukciji dostići cenu od 5,25 miliona dolara.
Upravo je Hodž nenamerno usmerio loptu ka Maradoni, na njenim putešestvijama ka mreži Šiltona. Nakon 35 godina zvuči pomalo neverovatno, da će za svoju grešku dobiti otpremninu kojom će moći da namiri sva buduća pokoljenja. Ali ne i englesku javnost.
„Ponosan sam vlasnik ovog predmeta više od 35 godina, otkako smo Dijego i ja zamenili dresove u tunelu posle čuvene utakmice. Bila je apsolutna privilegija igrati protiv jednog od najvećih i najveličanstvenijih fudbalera svih vremena”, rekao je nedavno Hodž, a nakon ovako graciozne izjave, ne može da vam bude žao zbog svih tih miliona koji ga čekaju.
„Božija ruka je zaista jedinstven trenutak ne samo u istoriji sporta, već i u istoriji 20. veka“, rekao je Bram Vahter, šef odeljenja za uličnu odeću i moderne kolekcionare u Sotbiju, aukcijskoj kući u kojoj će majica biti postavljena.
Ovaj trenutak inspirisao je knjige, filmove, dokumentarce. Maradona se sada pamti kao jedan od najvećih koji je ikada igrao fudbal – a gol Englezima najvažniji je deo njegovog nasleđa. To nasleđe proteglo se na čitavu jednu zemlju, Argentinu, u kojoj se sentiment za ovaj fudbalski uspeh, sa godinama samo dodatno uvećavao i idealizovao.
Kao u sceni filma The Hand of God, čuvenog italijanskog reditelja Paola Sorentina, u kojoj se mladom momku hipotetički nudi opcija biranja između svog nedosanjanoj sna u obliku lokalne lepotice za kojom čezne, i dolaska Dijega u njemu omiljen fudbalski klub Napoli, u kojoj on bira opciju dva, tako i u Argentini ne postoji ništa iznad. Za mnoge često ni Bog, niti Evita Peron.
Maradonin dres ugroziće i dosadašnje najskuplje plaćeni artikal ikada prodat na aukciji, “Bejba” Ruta, koji je prodat za rekordnih 5,64 miliona dolara. Džordž Herman “Bejb” Rut bio je američki profesionalni igrač bejzbola, čija karijera je trajala 22 godine, u kojoj je popularni “The Bambino” zavredeo status legendarne petorice inauguralnih članova Kuće slavnih.
Ovo je prvi put da će dres biti na tržištu, a prethodno je bio izložen u Nacionalnom muzeju fudbala u Mančesteru.
Dres “Božija ruka” ima duboko kulturno značenje za fudbalski svet, narod Argentine i Engleske, a da li će imati i za novog vlasnika ostaje veliko pitanje, u zavisnost da li je plod kupovina pasija ili investicija. Šta god da je u pitanju, ego će da poraste, ipak se radi o sportskoj relikviji bez presedana, koja će biti u prodaji od 20. aprila do 4. maja, a za to vreme će se ponosno šepuriti u Londonu, Sotbiju, tokom trajanja aukcije.
Najpravednije bi bilo da dres završi u Argentini, ali u ovom svetu odavno nema nikakve pravde, pogotovo gde je puno novca.
Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/