Diskretni heroji hip hopa, njujorški dvojac Mobb Deep. Zajedno sa Nasir “Nas” Džonsom ispisali su istoriju ovog žanra.
Da, vreme je uvek vreme, i treba ga iskoristiti u sadašnjosti. Neki kažu, svako vreme ima svoje heroje, uživajmo u trenutku, ne prepuštajmo se seti i melanholiji. Ali koja je matematika kada su neke stvari u prošlosti zaista bile bolje, i danas više ne postoje? Za kvalitetan hip hop i rnb, prosto moramo u vremensku kapsulu. Da, život gazi bez pardona, ali protiv zaborava možemo i mi smrtnici da se skromno borimo, u ovom slučaju tekstom.
A kako da zavirimo u juče i uzmemo samo to na šta smo pomislili, a da sa sobom ne povučemo i neki miris, trenutak, deo života, uspomene. Kada je reč o hip hop muzici, new age mantra da prošlost moramo da zakopamo zarad progresivne budućnosti, nema nikakvo utemeljenje.
Zbog toga ovaj tekst posvećujem diskretnim herojima repa, dvojcu Mobb Deep, koji su zajedno sa Nasom, njihovom najvećom inspiracijom, sjedinili melodiju i reči, učinivši rep daleko moćnijim nego što je do tada bio, a ne ovo danas – poligon za izlivanje socijalnih i materijalnih frustracija muzičara koji su konačno došli do toliko sanjanje love.
Diskretni heroji
Kada za nekoga kažete da je podcenjen, to nužno ima i konotaciju neostvarenosti, što često ne bude slučaj. Šta je uopšte mera priznanja? Danas na Instagramu svaka ruska preplanula guzica ima više folovera od ostvarenog svetskog umetnika. Da li je to broj pregleda na Jutjubu? Jedna Dua Lipa ima više pregleda na jednoj pesmi nego The Roots za čitavu diskografiju. Ljudi su danas pomešali informaciju za znanje, a kvantitet sa izobiljem, sreću sa bogatstvom. U muzici popularnost sa kvalitetom.
Dakle, ništa od navedenog.
Kada se radi o Mobb Deep, jedina mana odsustva njihovog sveobuhvatnijeg priznanja krije se u činjenici da tu muziku nisu otkrili mnogi koji bi u njoj uživali. Ne, ne govorim o broju slušalaca koje bi nakarikao autotjun trap izvođač, u spotu sa dve eskort dame u Porše Panameri danas, ali ne govorim ni o par hiljada.
Da Mobb Deep zaista nisu živeli svoje snove kroz muziku, nikada kroz godine rada ne bi bili postali to što jesu – jedan od najboljih hip hop dueta svih vremena, a da ih nikada nisu slušali oni kojima svoju muziku nisu ni namenili. Teško da od toga može bolje. Šta su ti klinci otpevali u 19 godina ostaće misaona imenica većini i dan danas. To je bilo vreme kada su mangupi želeli da budu reperi, a danas reperi na silu žele da budu mangupi.
Lepo je to Nas opisao u pesmi “World’s An Addiction”, da, ima tu i lepih žena, cigara, šampanjca, kavijara, ali je to uvek nekako bilo druženja radi, neusiljeno, za mali krug ljudi, kao što savetuje i Kendrik Lamar – “keep your circle tight”. Moram da spomenem i meni kultnog repera AZ-a, koga će možda široj publici otkriti neka rep verzija dokumentarca Searching For Sugarman.
Mobb Deep, Njujork.
Kada čujete Queensbridge prva asocijacija nije most, već Havoc i Prodigy (ali i Nas, njihov komšija, koji će dobiti i svoj omaž na Vitražu), albumi The Infamous, Hell on Earth, Murda Muzik, hitovi “Shook Ones”, “Survival of the Fittest”, “Hey Luv”, “Hell on Earth”.
Počeci kao i svaki drugi. Prodigy i Havoc su postali nerazdvojni u 15-oj godini kada su se upisali u srednju školu za umetnost i dizajn na Menhetnu, a zajedno su se iz škole i ispisali da bi se okušali u svetu muzike.
Splet okolnosti, sudbina, upornost, pravo vreme i mesto. Uvek je priča slična, samo sa različitim procentima ovih kategorija u ukupnom zbiru. Još u vreme dok su se zvali Poetical Poets (1991), njihov talenat su prepoznali Q-Tip i A Tribe Called Quest. Prodigy odbija da snimi solo album za Jive Records, a nedugo nakon toga njihova pesma se pojavljuje u saundtreku za Boyz n the Hood film, članak o njima izlazi u kolumni čuvenog magazina Source. Izlazi i prvi album Juvenile Hell, koji je bio neuspeh.
Tada je postojala mogućnost da potpišu za Didijev Bad Boy, sa kojim su tada bili bliski, posebno Prodigy, kome je Didi slao limuzine da ga pokupe dok su izlazili po klubovima. Paf ih je očajnički želeo (u spotu za numeru “Survival of the Fittest” možete da ga vidite egzaltiranog u belom Hilfiger duksu), uz uslov da promene ime. Na kraju se ta saradnja nikada nije ostvarila, ali on je indirektno inicirao promenu imena. Postaju Mobb Deep.
The Infamous (1995).
Od drugog albuma The Infamous (1995), priču priča isključivo njihova muzika, nema više teorije slučaja. Pesme se jedna na drugu nadovezuju kao cigle koje su udarile temelje kompletnom muzičkom žanru. Tih godina izlaze i albumi 36 chambers (Wu Tang Clan), Illmatic (Nas) i Ready to Die (Notorious BIG), i nastaje period renesanse Istočne obale.
Priča o nasilju u Njujorku, klavirski lupovi, distorzirani sintovi, filter basovi. Q-tip im je dosta pomogao, a Loud Records se odlučio baš za njih, tražeći umetnike koji će moći da pariraju njihovim prvim pulenima, Wu Tangu, koji su tada postigli ogroman uspeh sa numerom “Protect Ya Neck”.
Mislili su da je album zategnut, radeći na Eps 16+ i MPC semplerima. Taj osećaj ih je držao sve do obilazaka Q-Tip-a, jednog od najvećih perfekcionista u muzičkom biznisu. On kao da je sve slušao na drugi način, menjao je kikove, snerove. Uspeo je da od svake pesme izvuče gotovo festivalsku zvučnost. Basovi, bubnjevi, bili su u klubovima toliko moćni, kao i svaka pesma kojoj je podario deo svoje produkcije.
Tamna estetika njihovih reči bila je kao foto žurnal kamere Džamala Šabaza, kao da ste bili zajedno sa njima na ćoškovima Kvinsa. Rep je sa njima dobio dubinu. U osvrtu na ovaj album magazin Source je 2002. ovom albumu dao savršeni rejting od 5 🎙, a pesmu “Shook Ones, Pt. II?” je svrstao rame uz klasike “Life’s a Bitch” – Nas, i “You Got’s to Chill” – EPMD.
Album su slavili svi, od The New York Rolling Stone-a do Pitchforka. Čuveni hiphop novinar Džef Mao rekapitulirao je možda sve ove hvalospeve u jednoj rečenici – “njihova ploča je ikona Njujorka”.
Naslovnu fotografiju za ploču i CD uradio je Chi Modu, čuveni njujorški fotograf, koji je pre toga sarađivao sa Tupakom, Snupom, Bone Thugs ‘N’ Harmony. Tokom zvaničnog slikanja na krovu jedne zgrade u Kvinsbridžu, došlo je nekih 20-ak policajaca koji su snimanje prekinuli nakon 15 minuta – ispostaviće se dovoljnih za večnost ovih fotografija.
Čuvena je i slika njih dvojice koju je za Down Beat magazin napravio u Kvinsbridžu fotograf Delfin Favandu, koji je pre dve godine izjavio da su ga inspirisali različiti elementi koji su postali jedno, koji su činili njujorški hip hop tako moćnim. Godinu dana kasnije, do tada nikada objavljeni printovi sa ovog snimanja u punoj veličini krasili su izložbu u sjajnom prostoru u Los Anđelesu, čiji je kurator Volis Anberg, koji se nalazi u naselju Century city.
Interesantno je da je za refren “Temperature’s Rising”, zaslužan Kristal Džonson, koji je sarađivao sa Heavy D, Dr. Dre-om, Pit Rokom. Ali manje poznati podatak je da je u ranoj mladosti (7) sarađivao i pevao sa britanskim gigantom Pink Floydom, dok je bio član Institucionalnog dečijeg hora.
“Shook Ones, Pt. II?”
Pesma “Shook Ones” gotovo da postaje sinonim za kukavičluk u svim rep pesmama nakon ovog izdanja. Početak ove pesme je verovatno jedan od najpoznatijih Snare/HiHat-a u istoriji repa! Nema ozbiljnog autora koji bar u nekoj strofi nema ove dve reči, poslednje mi na pamet padaju Akua Naru i Džoržda Smit. Jedno od najlegendarnijih izvođenja ove pesme u kojem im društvo u Nemačkoj pravi Busta Rhymes srećom je dostupno i na Jutjubu.
Zvučni efekti su zapravo nastali kroz zvuk zagrevanja šporeta u njihovom stanu. Pesma postaje sveti gral za ljubitelje semplova, koji su čitavih 16 godina tražili njen originalni izvor u bas liniji, a ispostavilo se da se on sve vreme krio u klaviru. Krajem 80-ih na tržištu su se pojavili digitalni sempleri poput Akai MPC-60, koji su bitmejkerima omogućili da manipulišu sa muzikom drugih izvođača na takav način da se izbegne problem autorskih prava, čak i da se sakrije sam izvor “inspiracije”.
Semplovanje je na nivo nauke podigao kompjuterski genijalac Blejn Armsterd koji je stvorio vebsajt Sample FAQ 1994. godine. Prestao je time da se bavi 2003, ali su forumi i dalje ostali otvoreni za entuzijaste širom sveta, između ostalih i izvesnog Hainkea, koji je slušajući numeru Herbi Henkoka “Jessica” iz 1969. došao do toliko željenog rešenja ove misterije. U današnjoj eri digitalizacije umetnost prikrivanja osuđena je na propast, stoga se semplovi najčešče izbegavaju, osim ukoliko niste Kanye West, pa ih prosto kupite.
Hell on Earth
U dobi podela između Istočne i Zapadne obale, postojala je samo jedna muzička dilema među obožavaocima (poput one Bitlsi – Stonsi) – 2Pac ili Biggie. U senci tog pomalo isforsiranog i režiranog rivalstva stasavali su ozbiljni muzički igrači – Jay Z, Method Man, Ghostface Killah, Raekwon.
Većina njih pojavljuje se na njihova prva tri albuma, koji su mahom snimljeni u jeku ove konfrontacije. Pesma “Drop a Gem on Em” je odgovor na Tupakovu “Hit Em Up”, koji je u “diss” pesmama prelazio granicu ukusa i dostojanstva, kao recimo u pesmi “When We Ride on Our Enemies” gde ismeva Prodižijevu urođenu anemiju i probleme sa hemoglobinom.
Bespotrebno je tada problem podigao na lični nivo, jer je je navodno njegova ekipa Outlawz bila izbačena sa koncerta Mobb Deep u Njujorku, što se na kraju ispostavilo netačnim. I pored svega toga, Prodigy je ispao džek, pa je u nekoliko pesama iskazao poštovanje prema izvođačima sa Zapadne obale, Snupu i Xzibitu.
Stvorili su posebnu formu slenga – dunn language, spontano kroz govornu manu Prodidžija koji je recimo reč “son”, izgovarao kao da zvuči “dunn”.
Vitraž
Havoc je tada izjavio “Bio sam srećan zbog toga. Tip izgovara naša imena. Nikada nisam shvatio gde je problem. Ni ne zanima me. Bio sam u fazonu, čoveče, Pak nas proziva, prodaćemo ploče”.. Rekao je da se nikada nisu sreli sa Šakurom pre njegove smrti septembra 1996. “Jednom sam ga video na priličnoj udaljenosti, i mogu da kažem da smo bili njegovi fanovi”.
Murda Muzik, Infamy
Murda Muzik izlazi 1999. godine, a na njemu se nalazi njihova najprodavanija pesma (milion kopija) “Quiet Storm”, na sempl Smokey Robinson. Tu su im se osladili semplovi, ali oni više nisu bili tajna.
“It’s Mine”, duet sa Nas vozi kroz sempl kultne r’n’b himne “The Boy is Mine” (Brandy and Monica), koji je Brandy uz hit “Angel in Disguise”, vinuo u visine. “Where Your Heart At”, smerno prati sempl Sade Adu “Fear”. Ne moram da napomenem komplementarnost ovih suptilnih melodija sa njihovim neuvijenim žargonom, surovim i mračnim opisom njujorških ulica.
Iste godine izlazi i prvi posthumni album “Bigija”, u kojem dvojac iz Kvinsa repuje sa njim u pesmi “Tonight”. Ako se neko ikada pitao kako bi zvučali zajedno, dobio je odgovor. Brutalno.
Peti po redu album, Infamy, izlazi dve godine kasnije, i na njemu se nalazi meni omiljena pesma “Hey Luv”. U tekstu o bendu The Roots, napisao sam da je “You Got Me” najbolja hip hop balada ikada, ali sam držao prekrštene prste. Iskreno, obe su najbolje.
Pesma govori o devojci koja je Prodidžiju osvojila srce. Ne znam da li je za momka lepše da prvo čuju pesmu pa da o nekoj devojci maštaju, ili da takvu devojku sretnu, pa da uz nju uživaju u pesmi? Upravo sam pitanjem dao odgovor.
U to vreme ste za otpevan refren Mobb Deepa ili recimo deo pesme “Notorious Thugs”, od simpatije dobijali pristanak da ode na sladoled, bez obzira što je slušala Pet Shop Boys. Danas se šalje komentar na Instagramu na slike “dobar ti je duks”, što mi skoro reče jedna drugarica. Pa kako da ne budemo setni!?
Refren pevaju momci iz grupe 112, kojima je ova pesma muzička priča karijere, uz numeru “It’s Over”. Na ovom albumu ima još sjajnih pesama poput “Get Away”, “I Won’t Fall”, “Pray for Me” – uz vokale Lil’ Mo.
Rastanak
Kao kada se neko vreme ne čujete sa vrlo bliskom osobom, tako i moji prsti nisu pronalazili put do njihovog foldera u kompjuteru nekoliko godina.
Godine 2017. godine, 20. juna čekao sam koncert Kings of Leon u Zagrebu. Šetajući se Cvetnim trgom, ušao sam u malu prodavnicu ploča. Iskreno niti sam išta želeo da kupim, niti sam za bilo čime konkretno tragao. Kao da i nisam ušao zbog muzike.
Zatekao sam se ispred hip hop sekcije, i počeo da kopam. Izvadio sam samo jedan jedini CD, pogledao ga, i izašao iz radnje. Bio je to album Hell on Earth Mobb Deep-a. Tri dana kasnije saznao sam da je urođena anemija odnela pobedu nad jednim od najboljih repera svih vremena. Prodigy je preminuo u 42. godini. Vratio sam u glavi film, shvativši da sam CD izvukao iz rafa, upravo tog dana, a ubrzo nakon toga shvatio sam i zbog čega sam to uradio, naježivši se.
I love when you walk, how that body move Pardon my mouth, I'm just being honest boo I will pay for airtime just to vibe witchu Kisses and hugs until the next time you swing through "Hey Luv"
U ispravnim pričama i odnosima krug se uvek zatvori, bio tužan, težak, krivudav. Ima svoj početak i kraj, iako kraj ne postoji kao kategorija kada je muzika u pitanju. Nazovimo to energijom. Mobb Deep su obeležili deo mog detinjstva, verujem i mnogima od vas koji ovo čitate.
Rastali smo se kako i dolikuje, ali samo nakratko. Kao prijatelji koji neko vreme nisu u kontaktu, a kada se čuju osete neiskidanu bliskost i toplinu, tako sam i ja nastavio da muziku ponovo živim i kroz njihove pesme.
Tog leta sam ponovo počeo često da ih slušam, što činim i sada, dok pišem ovaj tekst. Večni smo ukoliko su naša dela veća od prostog broja dana koje smo na Zemlji proveli. Dela su emocije, dobrota, toplina, čisto da vas utešim ukoliko ste odmah već u mislima otišli do slave, dostignuća, pronalazaka, opšte dobrobiti. Nije ni zlato sve što sija.
Pozdravljam Prodižija, njegovom strofom iz pesme “Get Away” iz 2001. godine. A Mobb Deep nemam razlog da pozdravljam, oni nikuda nisu otišli, niti će.
R.I.P your soul just lift up and (get away) uh huh yeah you out of here nigga I'll see on that other side bye nigga (other side) (thats right) families cry river.
Pavle Jakšić | Vitraž
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
