Šta je neprijateljska arhitektura, koga odvraća, i kakve moralne i etičke dileme sa sobom nosi?
Njujork, centar sveta. Mesto uspeha, šansi, glamura, susreta kultura, nacija. Energija koja privlači i da sagori. Deluje da je najveća konkurencija za svaki poziv i san per capita najveća upravo u gradu na reci Hadson. Njujork ima i svoju drugu stranu. Ume da bude hladan, ali ne samo zbog epiteta “betonske džungle” i širokih avenija u kojima vetar ledi krv u žilama, i dosadne kiše koja ume da demorališe.
Hladoća je i u ljudima koji usred borbe za opstanak nemaju vremena jedni za druge. Kao što su mnogi u Njujorku uspeli, tako su i mnogi morali da pred njim polože oružje. Uspeh u drugom gradu, čak i metropoli za Njujork nije nikakva garancija.
Deluje da su u “Velikoj jabuci” neuspeh, siromaštvo, neimanje daleko teži nego bilo gde drugde. Siromaštva ima svuda, neke zemlje iskorenjuju ga socijalno, kao što to čini recimo država blagostanja Danska težnjom ka jednakošću, a neki gradovi arhitektonski. Jedan takav je i junak naše priče.
Neprijateljska arhitektura
Termin zvuči vojno, ali sa vojskom nema nikakve veze. To je urbani dizajn koji obično ima za cilj da spreči ljude da koriste javne prostore na nepoželjan način. Može doći u obliku kosih klupa sa šiljcima ili u obliku oštrih predmeta postavljenih na pragove prodavnica i prozorskih okvira, pa čak i kroz vodene elemente na ravnim površinama.
Sigurno ste primećivali bodlje i žice u vidu ograda u privatnom vlasništvu, rezidencijama, ambasadama, stadionima. Gornji delovi zida na kojima je nalepljeno staklo. Navedeni primeri su pomalo stihijski, oni nisu plod planirane arhitekture, već pojedinačne želje za većom bezbednošću.
Gradovi to čini na organizovaniji način, iza njih stoje planeri, budžet, sredstva. Dok korišćenje dizajna za sprečavanje beskućnika da nađu mesto za spavanje ili mlade ljude da voze skejtbord jednima ne smeta, postoje oni koji smatraju da je to neophodna mera za obezbeđenje javne bezbednosti.
Droga i skejtbord u istom košu
Primera ima sijaset, svuda na svetu i u najmanju ruku su kontroverzni. Jarka neonska svetla u javnom kupatilu u Dizeldorfu možda su neprijatna atmosfera za većinu običnih korisnika, ali nekima mogu da spasu život, pošto onemogućavaju heroinskim zavisnicima da pronađu venu. U Bristolu je situacija kudikamo drugačija, pošto je neprijateljska arhitektura usmerena ni više ni manje nego na ptice, kako njihov izmet slučajno ne bi padao na zemlju. Fin neki svet.
Dakle sa jedne strane ova arhitektura može delovati predostrožno, čak i funkcionalno na najrazličitije načine, ali sa sobom nosi i antisocijalni element otuđenosti i distance. Uostalom droga i skejtbord, zaista nije za poređenje. Ova arhitektura fokusirana je na simptom, ne na problem.
Njujork
Njujork je otišao korak dalje u borbi protiv beskućnika, i ovaj vid arhitekture možete videti svuda, poput klupe koja je u stvari metalna zaštita za ventilaciju metroa, na koju možete sesti ali samo u ćošku. Nepodnošljivo je nejednaka sa oštrim ivicama koje deluju kao da na njima možete da rendate parmezan. Nekadašnje ravne ventilacione rešetke u nivou sa ulicom bile su zbog svoje toplote tokom zimskih dana mesto na kojem su beskućnici mogli da se zagreju.
Javna prihvatilišta u Njujorku bije glas da ne ispunjavaju minimum higijenskih, čak civilizacijskih uslova. Skloništa su opasna, a azili podavno repuni. Tokom zime mnogima su metro stanice jedina opcije kako se ne bi smrzli.
Nasloni umesto klupa odavno više nisu izum Njujorka, koji je ovu arhitekturu uveo pre dve godine, ima ih i u Parizu, Amsterdamu, i mnogih drugih gradovima u Americi i Evropi. Nema više sedenja na presedanju, i to ne zarad vaše cirkulacije.
Metro stanice i parkovi kao bedem neprijateljske arhitekture
Stanica na 23. ulici i Šestog aveniji (i na još jednoj metro stanici nekoliko blokova južnije) bila je plod kontroverzi kada je javnost saznala da su sve klupe sa platforme trajno odnešene, iste one korišćene i od strane roditelja sa malom decom, starijih, hendikepiranih, trudnica. Kvalitet života opao je svima pošto se stojeći naslovi ne mogu nazvati komforom. Usled pritiska javnosti vraćene su dve klupe, ali su i one sa sobom donele neprijateljsku arhitekturu, pošto su na sredini imali velike metalne legure tobože kao “odmor za ruke”.
Metro stanica u Njujorku pune su mesta sa “betonskim ožiljcima” i rupama na kojima ste nekada mogli da se odmorite.
Ovaj trend preslikao se i na vozne stanice ali i parkove. Vozna stanica Mojnihen, čija je izgradnja koštala preko milijardu dolara, arhitektonsko je čudo sa divnim panoramskim krovom koji je omaž čuvenoj stanici Pen. Poseduje restorane, prodavnice, ali nigde nema mesta za sedenje, svi stoje.
Neprijateljska arhitektura, lepa za gledanje, ne i za korišćenje.
Na mestu na kojem jedino što možete da radite osim da čekate, ne možete da sednete. Za laundž deo morate da platite. Sedenje je postalo luksuz. Ukoliko odlučite da sednete na pod ili vas neka muka na to natera, odmah će vas posetiti obezbeđenje.
Na stepeništu Pošte u Midtaunu nekada je gomila ljudi sedela u užinala, sada je to zabranjeno, žuti stalci su zauzeli mesta ljudi, a oko njih luksuz sedenja i sunčanja imaju samo golubovi.
U parku Hajlajn nalaze se klupe koje više podsećaju na barijere i geometrijske zavrzlame na kojima i da hoćete nećete uspeti da sedite dugo. Zukoti park otišao je i korak dalje pošto na svojim granitnim blokovima za sedenje bukvalno ima brazde napravljene od istog materijala. Dodajte na to još i hladnoću i oprostite se od sedenja. Ovaj park je inače 2011. godine bio centar pokreta “Ocuppy Wall Street”, u kojem su protestanti kampovali više od mesec dana. Danas je koncipiran baš na način da na njemu ne bude masovnijeg okupljanja, kao da je kolektivno kažnjen.
Srećom parkovi Central, Washington Square, Brajant, Bateri, Prospekts i mnogi drugi još uvek imaju stari šarm i komfor, dostupnost.
David Vives, Unsplash
Sve se ovo dešava u vreme rekordnog broja beskućnika u Njujorku po podacima policije. I dešava se tajno, jer se kada ljudi osveste pravu namenu u njima se probudi određena moralna dilema, i revolt. I Njujorčanima se ne dopada. Grad je stvoren na otvorenosti i jednakoj šansi za sve. Zidajući se, on se otvarao, a ne zatvarao. Mnogi koji su uspeli danas prolazili su kroz deo onoga kroz šta prolaze oni koji nemaju ništa. Ljudi u svojoj žurbi i borbi nemaju vremena ni za sebe, a kamoli za druge, ni za solidarnost, empatiju, poistovećivanje. Što ne znači da su od tih osećaja trajno amputirani.
Njujork ima sebi svojstven bunt i osećaj za pravdu, i nepravdu. Da li će u njemu “proći” ovakva arhitektura, pokazaće vreme. Ljudima koji već imaju premalo, uzima se i to malo. Suštinski problem se ne rešava, već samo estetski.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
