Tekst Miodraga Kovačevića koji prožima pesma o Sedam Dalidinih Smrti, o neponovljivoj muzičkoj divi Dalidi, u godini jubileja – 90 godina od njenog rođenja. Priča o slavi i depresiji, usamljenosti, vrhu i ponoru. Dalidina tragedija kao podsetnik da niko nije imun na tugu.
Taj izbor i način imaju ime – samoubistvo. Ono oduvek izaziva dilemu među ljudima – kukavičluk ili hrabrost? Pre dvadesetak godina smatrao sam da je to čist kukavičluk, verovatno zbog nedovoljnog životnog iskustva u teškim okolnostima, ličnim i opštim, iako ga od moje desete pa do dvadeset i neke nije falilo.
Porodična drama i njen raspad poklopio se sa raspadom zemlje koju sam iskreno mnogo voleo, zatim prvo nesrećno zaljubljivanje, prve tuge i patnje, egzistencijalni problemi i prva razmišljanja o besmislu takvog života punog sveopšte neizvesnosti koje delim sa većinom ljudi raspadnute zemlje, na ivici rata, siromaštva, nenalaženja sebe u novom, nametnutom, sasvim pogrešnom i opasnom sistemu vrednosti, prve depresivne epizode, i na kraju, kao šlag na najodvratnijoj torti koju moraš da pojedeš – bombardovanje, i kao pokvarena višnja puna crva, posred tog šlaga – ubistvo premijera.
Dakle, već sam početkom svojih dvadesetih doživeo prilično snažan intenzitet ličnih i sa drugima podeljenih dramatičnih okolnosti koje su svakako bile neminovni i neizbežni deo formativnog procesa moje ličnosti. Međutim, kako su godine prolazile nove okolnosti i različiti upečatljivi događaji polako su menjali moje mišljenje o toj dilemi. Bio sam sve bliži onoj strani koja o samoubistvu promišlja kao o činu hrabrosti.
Danas, kada dobro znam iz ličnog iskustva nepodnošljivost pošasti savremenog sveta – depresije i anksioznosti, a potom kako čoveka menjaju veliki gubici najbližih i suštinska usamljenost, bez odbrane čina samoubistva, bez preporuke takvog okončanja jednog života, i bez sopstvene želje za istim, bez obzira kroz često teško pronalaženje smisla postojanja u trenutnim ličnim okolnostima, ali i u ovakvom svetu, smatram da je samoubistvo izuzetno hrabro rešenje i izlaz iz bezizlaznosti i besmisla, ličnog pakla ako je pre toga onaj koji taj poduhvat preduzima učinio sve moguća i upotrebio sva postojeća sredstva da pobedi nepodnošljivu težinu postojanja. Verujem da će mnogi dok ovo čitaju osuditi moj stav kao što osuđuju i Dalidin konačni izbor, ali to mene zaista ne interesuje, jer srećom, ja nikada ne bih imao takvu vrstu hrabrosti.
Jolanda Kristina Điljoti
Život ove dive, jedne od najvećih muzičkih zvezda svih vremena, pre svega, u Evropi, koja je svojim prepoznatljivim glasom i raznovrsnom i uvek kvalitetno biranom popularnom muzikom nekoliko puta rušila različite rekorde u muzičkoj industriji i u svetu zabave, kako u koncerntim salama, sportskim halama, tako i na radiju i televiziji, bio je uzbudljiv, autentičan, sa smenama bure i bonace, i na kraju, tragičan.
Ogromna slava koja uvek obuzima čoveka i svojom svetlošću, izobiljem i slobodom, ali i gorčinom i tamom zatočeništva u koje se u jednom trenutku izobliči, velika strast i predavanje u ljubavi, ljubomora, neizmeriva ljubav prema muzici i scenskom nastupu, u čemu je često pokušavala da nađe utehu, doživi katarzu, pročišćenje, isceljenje, i na kraju, mnogo smrti bližnjih, previše smrti za jedan ljudski život, ključna su obeležja Dalidinog postojanja na ovoj našoj strani.
Ni strast, ni ljubav, ni muzika, ni slatka strana slave nisu uspeli da nadvladaju senku smrti koja ju je sve više obuzimala. Počela da joj biva i prijateljica i opsesija, njena neizbežna pratilja. Ona kojoj se Dalida jedne noći potpuno predala, izabravši to potpuno svesno i odlučno. I upravo ću se tim fenomenom baviti u ovom tekstu, prolazeći kroz ključne biografske momente, ali bez obrade njene cele biografije, jer postoji nekoliko internet-stranica na kojima je ona detaljno opisana.
Dalida se nije rodila kao Dalida, njeno pravo ime bilo je Jolanda Kristina Điljoti (Iolanda Cristina Gigliotti). Rođena je u Kairu 17. januara 1933. godine. Dakle, ove godine se obeležava 90 godina od njenog rođenja. Bila je Italijanka po nacionalnosti. Roditelji, Pjetro i Đuzepina došli su u Kairo iz jednog kalabrijskog mesta Serastreta. Imala je starijeg brata Orlanda i mlađeg Bruna.
Detinjstvo joj je bilo obeleženo mešavinom bola i prvih trauma i lepote porodičnog života, roditeljske ljubavi. Jednostavno, iz ove perspektive, devedeset godina nakon njenog rođenja i 44 godine posle njene smrti, čini se da je bila predodređena za patnju koja će se nastanjivati mnogo puta u njenom srcu sve do smrti.
Već u desetom mesecu dobila je jaku infekciju očiju da je bila primorana da 40 dana živi u potpunom mraku, jer su joj oči bile pod zavojima, iako još nije ni sasvim progledala. Iako je uvreženo mišljenje, ali već dokazano netačno, mada ne sveopšteprihvaćeno, da sećanje čoveka ne seže tako daleko do prvih meseci života, ova prva muka i patnja jeste Dalidina najranija trauma. Svakog dana, da bi je umirio, otac joj je svirao, s obzirom na to da je bio violinista. U tom njenom prvom teškom iskustvu ipak nalazimo i korene njene ljubavi i strasti prema muzici.
U četvrtoj i petoj godini života imala je operacije očiju, te je zbog toga morala da nosi naočare sa velikom dioptrijom, zbog čega su je deca u prvim školskim godinama često ismevala, izbegavala ili čak i vršila fizičko nasilje nad njom. Eto još jedne traume koja je kod nje stvorila trajnu nesigurnost i nedovoljno samopouzdanje u vezi sa fizičkim izgledom, što je kao ozbiljno posledicu u njenim srednjim i godinama pred smrt imalo sporadičnu pojavu bulimije. Ipak, kada se izuzme to iskustvo do početka drugog svetskog rata, bili su skladna porodica, a onda su nakon objave rata, egipatske vlasti odvele u logore većinu italijanskih muškaraca koji su se zatekli tamo. To se desilo i njenom ocu. Po povratku iz zarobljeništva njen otac bio je potpuno promenjen. Postao je izuzetno nasilan. Sve ih je tukao. I tu se rađa još jedna Dalidina trauma. Tada je prvi put osetila istinsko osećanje mržnje, ali i nemoći. Prva smrt se približava.
Prva smrt
Moja prva smrt.
Dugo sam krivila sebe
da sam ga ubila svojim mislima.
Toliko sam želela da umre,
da nestane u nesnosnoj prašini
prljavštine grada
za koji više nisam bila sigurna
da li volim ili mrzim.
Svaki put sam mu poželela
da umre u najgorim mukama
kada je tukao mamu, mene, braću,
sve nas.
Od nežnog i razdraganog violiniste
rat i neizvesnost života u zarobljeništvu
pretvorili su ga u monstruma.
Moja prva smrt.
Moj otac.
Pietro.
Tada sam još bila samo Iolanda Gigliotti.
Dalida
Kairo i Dalila na putu ka Parizu i Dalidi
U Kairu je u svojim devojačkim danima već započela svoju karijeru koja se odvijala pred očima publike. Postala je uspešna mlada glumica. Ostvarila je kvalitetne uloge u nekoliko tamošnjih filmova i postala prilično poznata i poželjna. Takođe, bavila se i poslom modela. Sve to ju je polako vodilo njenom najvažnijem životnom pozivu – pozivu pevačice. Godine 1954. usvojila je svoje scensko ime Dalila koje se pojavljuje na plakatima i najavnicama filmova koje je te godine snimila u Egiptu.
Iz Kaira odlazi 25. decembra te iste godine pravo u Pariz. To je jedna od nekoliko najznačajnijih odluka koje je donela ikada, a koje su joj promenile život. Zbog poteškoća da nađe svoje mesto u francuskoj kinematografiji, okreće se pevanju i bavljenju muzikom i scenom. Godine 1955. konačno menja svoje scensko ime i postaje Dalida, na predlog i po savetu tadašnjeg direktora čuvene pariske Olimpije, Bruna Kokatriksa. Od 1956. godine kada je potpisala prvi ugovor sa ozbiljnijom izdavačkom kućom u Francuskoj, od pesme Bambino, na samom početku 1957. koja je postala hit preko noći i zahvaljujući kome je Dalida postala jedna od najslavnijih i najvoljenijih umetnica u Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Italiji i u drugim evropskim zemljama, do njene “druge smrti” prošlo je deset godina.
U januaru 1967. Dalida je dostigla ogromnu slavu širom Evrope. Taj period od deset, jedanaest godina prekriven je senkom njene “četvrte smrti”. Ali, ići ćemo redom.
Druga smrt
Moja druga smrt.
Posle mnogo godina
i rođenja Dalide
u gorčini i slasti slave
kroz nezaustavljivu silinu muzike,
srela sam ga u mojoj Italiji.
Pozvali su me da mu pomognem
da se kao talentovani kantautor
popne na novi stepenik vidljivosti
u nemilosrdnom svetu muzičke industrije
koja je samlela i ravnodušno pojela mnoge
velike talente koji nisu nikada dobili priliku
da to podele sa publikom.
Pozvali su me oni koji su verovali u njega,
da mu se to ne desi.
Bila sam njegova čuvarka.
Prvi susret i prva večera
doneli su nam snažnu iskru
strasti, obostrane želje, moguće ljubavi.
Zaljubili smo se prvog dana naše tragedije.
Dok je strast među nama buktala,
njegova odlučna i nepoljuljana depresija
počela je da se poigrava mojom,
mladom, nesigurom i nestalnom.
Bila sam ljubomorna na pisma
koja su stizala od neke druge
koja ga već dugo voli.
Ljubomora me je izjedala
i gurala u besmislene svađe sa njim.
Bila sam nepodnošljivo ljubomorna
jer sam silno želela
njegove duboke, crne, krupne oči,
i melanholiju Ligurije koju je kao
ordenje nosio u sebi,
poluskriveno,
poluponosno.
Želela sam da samo
ja pevam njegove pesme
iznikle iz najdublje tačke njegovog mora
uz koje je rastao.
Sve se to dešavalo
kao u nekoj pozorišnoj predstavi,
kao u nekom neobičnom filmu,
dok smo se spremali da njegovu pesmu
predstavimo na Sanremu.
Januar 1967. godine,
grad najvećeg muzičkog festivala
nas dočekuje kao zvezdu i anonimnog kantautora koji obećava.
Kada je pevao svoju pesmu,
nebo se obrušilo na njega,
i sva težina njegove komplikovanosti
pokuljala je iz njega
i učinila njegov nastup
promašajem.
Publika i žiri su rekli
STOP!
Pesma nije otišla u finale
iako su svi govorili kako
su voleli moju verziju.
Ipak, to je njegovo delo.
Pesma je velika jer je njegova.
Ja sam bila samo provodnik
za lepotu njegove muzike.
Moja druga smrt.
U dubokoj januarskoj noći,
posle neuspeha teških nota
na festivalu lakih,
njegovo mrtvo telo
prosulo se po hotelskoj sobi.
Krv na pištolju.
Krv na oproštajnoj poruci.
Krv na mom licu, grudima
i rukama dok ga milujem
tako hladnog i prepuštenog
ugljenisanom nebu i zacrnjenom moru,
i vrištim da se čuje do Pariza,
i plačem da mu napravim
kovčeg od mora koje će ga voleti,
mrtvog i odletelog.
Samoubistvo ili ubistvo?
Odnela sam tajnu svojom smrti.
Neki danas govore
da je moja ljubomora bila saučesnik
u njegovom ubistvu.
Kako bih mogla da ubijem
nepregledno more besmrtne muzike
u kome sam se najlepše okupala?
Moja druga smrt.
Nikada ga nisam prebolela.
Pevala sam tu pesmu
hiljadu puta.
Postala je veliki hit.
Ciao amore ciao.
Pevala sam je,
ali nikada nisam mogla da je slušam.
Bojala sam se da ne čujem njegov glas.
promenjen od nepravde i opšte napuštenosti
koja ga je kao sa litice gurnula u konačnost smrti.
Moja druga smrt.
Moj Luigi.
Luigi Tenco.
Ciao, amore, ciao…
Možda je (samo)ubistvo Luiđija Tenka smrt koja je Dalidi ostala najbliža do samog kraja. Misterija Luiđijeve smrti, tajna koja se poslednjih godina razotkriva, a koju je Dalida zasigurno znala, ostavila je najdublji ožiljak u njenom unutrašnjem svetu. Tu smrt zaista nikada nije prebolela, niti se od nje iscelila.
To nam daje odgovor zašto se sve teže i sporije oporavljala od smrti koje su sledile. Mada, istina je da se nikada nije potpuno oporavila makar jedne od trauma koju je svaka naredna smrt donosila. Uvek se dešavalo samo privremeno zalečenje. Ožiljci su se nagomilavali, a Luiđijeva smrt je ostala zauvek otvorena rana koju je u zavisnosti od prirode životnih faza i perioda teže ili uspešnije trpela, podnosila i skrivala.
U jednom vrlo potresnom televizijskom intervjuu koji bi se danas smatrao brutalnom intruzijom novinara i uredništva koji su vodili su ga vodili, dok su je praktično naterali da gleda snimak njenog tada skorašnjeg televizijskog nastupa u kome peva čuvenu i poslednju Luiđijevu pesmu sa Sanrema, kroz nezaustavljive suze govori o tome kako može da podnese da je peva, ali ne može da je sluša jer joj to zadaje očigledan i nagli napad nepodnošljive tuge, bola, očaja i turobnih sećanja.
Snimak tog intervjua je dostupan na Jutjubu. Gledajući sve danas dostupne snimke njenih izvođenja te pesme, jasno se može osetiti snažna, bolna i traumatična reminiscencija koju ona kao veliki profesionalac ipak uspeva da kontroliše stilizujući je kroz pokret, pre svega, iako iz očiju izvire neprevaziđena tuga, a iz glasa se nekada istrgne drhtaj koji je odaje. Važno je reći i to da je Luiđi ostao njena velika ljubav, iako nisu imala mnogo vremena da je prožive, razviju i razbiju, jer se sve brzo desilo – upoznavanje, strasno zaljubljivanje, rađanje ljubavi, partnerstvo i u ljubavi i u muzici, njena ogromna ljubomora, njegov odlazak na drugu stranu.
Pomenuću i to da se poslednjih desetak godina vodi ozbiljna polemika oko toga da li se Tenko ubio ili su ga ubili. Čak je i strana koja zastupa stav o tome da je reč o ubistvu iznela nekoliko prilično jakih argumenata, pa čak i neke dokaze, međutim, ima i dosta nagađajanja što je i normalno u takvim slučajevima. Ono što se nas tiče, jer ima veze sa Dalidom, jeste pretpostavka koju mnogi drže za istinu, čak su uspeli da rekonstruišu čitav niz događaja, da je ona na neki način bila inspirator njegovog ubistva.
U periodu kratke i strasne veze Dalide i Tenka, on je već imao vezu sa mlađom devojkom koju nije potpuno raskinuo, ušavši u avanturu sa Dalidom. Ona je nastavila da ga zasipa pismima u kojima ga moli da se ipak bori za njihovu vezu i ljubav (koja je očigledno istinski postojala samo sa devojčine strane). Dalidu je to činilo izuzetno nesigurnom, povređivalo ju je i izazivalo nekada nepodnošljive izlive ljubomore prema Tenku.
To su njeni najbliži saradnici dobro znali i videli. U tom periodu, njen menadžer bio je tada već njen bivši muž, Lusjen Moris. Imao je čvrstu saradnju sa marsejskom mafijom koja mu je pomagala da svojom radio-stanicom drži monopol nad čitavim radiofonijskim prostorom Francuske, što je svakako pomoglo Dalidi da se njena slava dodatno nesmetano uvećava zbog velikog prisustva njene muzike na svim radio-stanicama Francuske.
S obzirom na to da je Luiđi u, pre svega, ideološkom smislu stalno bio u nekom polutihom ratu sa zvaničnom muzičkom industrijom, svojim često vrlo glasnim stavovima protiv načina na koji se tretiraju muzički umetnici u toj mašini zabave, mogao je da podrije Morisov veliki projekat “Dalida”, stoga je zato sa svojom mafijaškim kružookom i najbližim saradnicima i saveznicima iz industrije, inspirisan Dalidinim velikim nezadovoljstvom i time kuda se kreće njena ljubavna veza sa Tenkom, odlučio da ga ukloni, ne samo sa muzičke scene, već sa ove planete.
Svi koji vatreno zastupaju tu tezu podvlače da Dalida nije odgovorna za samo ubistvo Tenka od strane Morisovog klana, čak je na dan njihovog nastupa na Sanremu pokušala da ga upozori da mu se sprema nešto strašno. Taj razgovor se desio u jednoj sanremovskoj taverni i da se tako i desilo postoji nekoliko onih koji su svedočili tom razgovoru. Dalida sama nije znala da je to što mu se sprema ubistvo. A možda i jeste, pa se poslednjeg dana predomislila i upozorila Tenka koji joj nije poverovao. Tek onda ne čudi što je nekoliko meseci nakon njegove smrti pokušala da se ubije. Ipak, svoju je tajnu ponela sa sobom na drugu stranu.
Treća smrt
Moja treća smrt.
Bio je oktobar 1967.
Dočekao me je na rimskom aerodromu sa Luiđijevom zbirkom pesama.
Borio se za moju pažnju.
Tada sam se prvi put vratila u Italiju
posle Luiđijeve smrti, posle mog neuspelog pokušaja samoubistva, i teškog oporavka.
Bio je više od petnaest godina mlađi od mene.
Kao i Luiđi voleo je savremenu filozofiju.
Morao je da napusti studije jer nije mogao da ih plati.
Tog istog dana došao je u moj hotelski apartman.
Pričali smo o Luiđiju, poeziji i egzistencijalizmu.
Opet zaljubljenost i strast na prvi pogled. Pri prvom susretu.
Na Badnje veče, kao nezvani, ali za mene najlepši i najvažniji gost ušunjao se pod okrilje topline moje porodice.
Jedne od tih noći vodili smo ljubav
najstrasnije, na prekrivaču ispred kamina.
Ujutru sam ga ispratila. I dugo ga gledala kroz prozor
sve dok nije nestao u snegu koji je tada vejao kao nikada.
Malo sam uredila kosu, stavila malo crnog krejona oko očiju, kao i svakog dana.
Jednostavno, potpuno sam zaboravila da sam skoro duplo starija od njega.
Tu sam mu pesmu poklonila nekoliko godina kasnije. I ona je postala hit.
Il venait d’avoir 18 ans…
Uskoro, nakon njegovog odlaska, saznala sam da smo začeli novi život.
Zajednički život jednostavno nije bio moguć.
Nisam mu rekla. Moj Lučo.
Ubrzo je postao veliki italijanski kantautor – Lučo Batisti (Lucio Battisti).
Treća smrt. Ubila sam život koji je rastao u mojoj suštini.
Ubila sam moguću ljubav života i zauvek uništila ostvarenje svog sna – porodični život
uz supruga i decu koje neizmerno volim i za koje bih bez razmišljanja
žrtvovala svoju karijeru i utihnula zvona slave. Moja treća smrt.
Moje nerođeno dete. Moj najveći san,
zauvek zaključan i nemoguć.
Batisti je ubrzo nakon poslednjeg susreta sa Dalidom, na neki način po uzoru na Tenka, postao kantautor, izvođač, kompozitor i aranžer, i zajedno uz velikog Luća Dalu (Lucio Dalla) obeležio tu snažnu liniju kantautorske muzike krajem šezdesetih i kroz cele sedamdesete godine, pa i duže od toga.
Obeležio je italijansku muzičku scenu, dajući svojm autentičnošću veliki doprinos tadašnjoj italijanskoj savremenoj umetnosti i kulturi. Danas se smatra jednim od najvećih legendi italijanske muzike, koja, nažalost, od osamdesetih godina prošlog veka nema više nikakav uticaj na našu muziku, što je šteta, jer i dalje u toj oblasti možemo od Italijana mnogo da naučimo.
Dodajem ovo za sve one koji ne znaju da je italijanska muzika presudno uticala na razvoj jugoslovenske pop muzike, posebno do polovine sedamdesetih godina prošlog veka. Ipak, vratimo se kratkoj, ali izuzetno strasnoj i intenzivnoj vezi između Dalide i njega. Sve je već opisano u ovoj mojoj svojevrsnoj poemi. Dodao bih još da je on u Dalidi, posle Luiđija, nastavio da budi i strast za proučavanjem filozofije. Filozofija je ostala ozbiljna Dalidina pasija do njenog samog kraja.
Na neki način, time je neprekidno odavala počast Luiđiju, a održavala sećanje na kratku vezu sa Batistijem. Nažalost, prekid trudnoće za nju je bio komplikovan i koban po njeno mentalno zdravlje i samo je utvrđivala tendenciju ka oboljenju od teške depresije. Verujem da je bila srećna zbog uspeha Batistija na muzičkom polju, ali isto tako verujem da bi je njegovo stalno prisustvo na televiziji i radiju uvek podsećalo i na neprežaljeni gubitak i na nemogućnost ispunjenja njene životne želje da se u potpunosti ostvari kao majka.
Njemu je posvetila pesmu “Il venait d’avoir 18 ans” (Samo što je napunio 18 godina) iz 1973. godine, koja je postala jedan od njenih najvećih hitova ikada. Naravno, kako bi pesma izazvala što snažnije emocije kod publike i efekat poigravanja sa tadašnjim tabuom, na kraju pesme saznajemo da je ona bila duplo starija od mladića iz pesme. Ipak, u stvarnosti, Dalida je bila samo desetak godina starija od Luča.
Na kraju priče o njenoj “trećoj smrti” treba napomenuti da u biografiji na njenoj zvaničnoj internet stranici ili na stranici Vikipedije, na kojoj je Dalidin život prilično detaljno i korektno predstavljen, nigde ne piše da je reč o velikom italijanskom kantautoru Batistiju, već o nekom studentu pod imenom Lučo, koji u trenutku poznanstva sa Dalidom navodno ima 22 godine.
Glavni razlog izbegavanju otkrivanja njegovog pravog identiteta jeste tužba koju su Batistijevi naslednici podneli protiv svih koji su govorili i pisali da je Lučo bio u vezi sa Dalidom. Istina, nema materijalnih dokaza o njihovoj vezi, ali postoje svedočenja njihovih prijatelja i savremenika. Ni Dalidina najbliža porodica nije bila presrećna što je ona bila u vezi sa mlađim muškarcem, te je jasno zašto ni oni nakon njene smrti nisu otvoreno govorili o identitetu tog mladića. Ko je bio mladi Lučo i da li je to bio zaista Batisti još jedna je tajna, još jedna je misterija koja i danas obeležava tragičnu liniju njenog života.
Četvrta smrt
Moja četvrta smrt.
Čuo me je pedesetih godina
na nekom takmičenju mladih talenata.
Zaljubio se u moj glas,
video u meni sve ono što ja nisam mogla –
zvezdu koja će veličanstvenom muzikom
svojim glasom ispuniti radio-stanice,
televizijske šou programe, pozorišne i koncertne sale,
milione srca ljudi koji u muzici traže radost i utehu.
Bio je moj mentor, ljubavnik, suprug, ali i varalica
i neprijatelj.
Doveo me je na vrh top lista i načinio me je divom
evropske muzičke scene.
Bio mi je sve.
A ja nisam mogla previše da ga volim,
jednostavno nisam.
Na kraju je u meni prevladala
prijateljska ljubav.
Razišli smo se u netrpeljivosti i mržnji
da bismo smo posle postali prijatelji,
poznanici sa lepim zajedničkim sećanjima.
Moja četvrta smrt.
Bila je to 1970. godina.
Mnogo se kockao životom
i dugovao mu neizmerivo.
Nije našao rešenje.
Opet pištolj.
Pucanj u usta.
Sigurno samoubistvo.
Lusjen Moris (Lucien Morisse).
Izbegao je da vrati dug
i pobegao od života.
O njenoj “četvrtoj smrti” već sam ranije govorio u kontekstu tragedije u vezi sa Luiđijem Tenkom. Dodao bih ovde da je Moris bio više opsednut Dalidom kao velikom zvezdom, i ženom koja je odisala neobičnom lepotom, zavodljivošću, gotovo hipnotišućom, nego što ju je istinski voleo.
Dalida je njega volela još manje. Njihov brak bio je logična posledica njihove zaista uspešne poslovne saradnje. Međutim, Moris je previše plesao na lošoj strani sveta. Kao što sam već pomenuo, bio je povezan sa mafijom, bio je kockar i bio je izuzetno neveran čak i svojoj neodoljivoj muzi kao što je bila Dalida.
Ubrzo se njihov odnos pretvorio u prijateljski, a onda je počela da raste velika netrpeljivost među njima koja ponekad išla do nivoa trenutne mržnje. Dalida je pokrenula pitanje razvoda, a on joj je zbog toga pretio da će joj uništiti karijeru. Tako su se rastali. Međutim, ubrzo nako toga, pomirili su se i kao prijatelji nastavili poslovnu saradnju narednih nekoliko godina. Skoro do njegovog samoubistva u septembru 1970. godine. Ono što je nepobitno je to da je on imao ključnu ulogu u brzom i ogromnom Dalidinom uspehu u prvom delu njene karijere i njegova smrt je neosporno ostavila još jedan teško isceljiv ožiljak u svetu njenih dubina, a senka samoubistva postajala je sve prisutnija, jasnija i gušća.
Peta smrt
Moja peta smrt. April 1975.
bio je neobično promenjiv.
Pomalo čudan. Često kišan.
Makar u mom Parizu.
Kao da je mlado zelenilo bilo prekriveno crnom čipkom iz Briža.
Mučio me je predosećaj nadolazećih suza koje ću skrivati pored Sene
ispod ogromnih crnih naočara za sunce.
Jednog dana u tom aprilu javili su mi da je moj dragi, mladi prijatelj,
umetnik jedinstvenog glasa, odustao od života i u pomoć pozvao moć samoubistva.
Čula sam kako mi je kroz šapat vetra otpevao
“Zbogom i hvala na svemu, maestra!”
Upoznala sam ga na samom početku sedamdesetih,
oduševljena njegovim glasom i muzikom,
dopustila sam mu da svojom magijom na sceni otvara moje čuvene nastupe u Olimpiji.
Boli me dok slušam njegov glas, savršenu muziku koja dopire sa ploča
i pucketa kao tiha vatra koja se gasi vekovima na starom gramofonu.
Imao je samo 28 godina. Moj divni prijatelj. Moja peta smrt. Majk Brent (Mike Brant).
Nije mogao da podnese ono što je mogao biti.
Dalida i Majk Brent izgradili su prijateljstvo u toku njenog tronedeljnog koncertnog trijumfa u pariskoj Olimpiji koji su Dalida i njen novi menažer, rođeni brat Orlando pompezno najavili u oktobru, a koji je počeo 24. novembra 1971. Svi koncerti su bili rasprodati. To je bio prvi veliki uspeh Dalide i Orlanda koju su nešto ranije otvorili svoju muzičku produkcijsku kuću.
Kao mlađi i vrlo talentovani kolega, Majk je svih tih večeri bio Dalidin gost koji je otvarao svaki koncert svojim nastupom. Nastupi sa Dalidom doprineli su njegovoj širokoj afrimaciji i priličnoj popularnosti na francuskoj muzičkoj sceni. Među njima je zavladala čvrsta prijateljska povezanost i ličnog i profesionalnog poštovanja.
Mike Brent bio je izraelski kantautor i izvođač koji je slavu stekao u Francuskoj. Iz Izraela se preselio 1969. u Pariz i vrlo brzo je privukao pažnju muzičke industrije, svojih francuskih kolega i tamošnje publike. Nažalost, i pored zapažene muzičke karijere i velikog broja koncerata, patio je od depresije i ponekad nepodnošljive usamljenosti. Njegovom komplikovanom psihičkom stanju doprinosile su i seni Holokausta koji su prošli njegovi roditelji. Godine 1974. pokušao je da izvrši samoubistvo skočivši sa balkona hotelske sobe svog menadžera u Ženevi.
Uspeo je da preživi sa određenim telesnim povredama. Međutim, naredne godine ostvario je svoj naum. Skočio je sa balkona apartmana u Parizu i odleteo na drugu stranu kao Dalidina “peta smrt”. Majk je ima samo 28 godina i samoubistvo je izvršio na dan izlaska svog novog albuma, 25. aprila 1975. godine. Pravo ime bilo mu je Moše Mikael Brand. Odlazak mladog prijatelja, sjajnog umetnika, i još jedno samoubistvo u njenom bliskom okruženju uticali su na učestalost Dalidinih depresivnih faza. Ipak, činilo se, da je uspevala prilično uspešno sa njima da se izbori. Samo se činilo.
Šesta smrt
Šesta smrt.
Koliko mi je teško da pričam o njemu.
U svetu koji smo gradili iz ljubavi rasle su vremenom iz nas i u nama mnoge aveti.
Ljubomora. Zavist. Nepoverenje. Neverstvo. Zapostavljanje.
Nasilnost. Povrede osećanja. Povrede tela.
Nepodnošljiva posesivnost koju je kao dijamantski nakit ponosno nosio.
Gordost. Predrasude. Laži i pokušaji povratka čistoj ljubavi. Samo neizbežna uteha. I sve to skoro deset godina.
Poklonila sam mu sebe 1972. a iz njegovih prljavih kandži izvukla sam se 1981.
Doživela sam osećaj ogromnog olakšanja. Sloboda me je prigrlila iako smo obe znale da sam duboko zagazilia u živo blato depresije i da tonem.
Moja šesta smrt. 1983. Još jedno samoubistvo. Trovanje gasom iz automobila.
A govorio mi je da smo ljubavnici već hiljadama godina u raznim životima i reinkarnacijama.
Ovaj život nije završio kao faraon, veliki kralj, najbolji vitez ili najpoželjniji princ.
Šteta.
Pitanja su me stezala u obruč neprekidnog nemira. Depresija me je čuvala u lepo uređenom zatvoru.
Sve manje sam razmišljala o boljim danima koji će možda doći. Moja šesta smrt. Moj hiljadugodišnji ljubavnik. Moj nesrećni Rišar. Rišar Šanfre. (Richard Chanfray)
Slava je bila sve veća. Gušilo me je odsustvo svakog njenog smisla.
Potonula sam u živo blato svoje uporne prijateljice depresije do vrata.
Bol stalno dignutih ruku i nada da ću se ipak možda izvući (iako nisam sigurna da to želim) postao je neizdrživ.
Počeo je maj. Pariz je tada bujao od života u svojoj punoj lepoti. Sve je mirisalo na glicinije, magnolije, na svako cvetanje i jasno buđenje prirode. Jer proleće je najizazovnije doba godine.
Prošla sam jednog od poslednjih aprilskih dana 1987. godine pored zgrade u kojoj je umrla velika Maria Callas deset godina ranije.
Govorkalo se da se ubila tabletama za spavanje,
Pomislila sam na težinu i besmisao svog postojanja i kako to uopšte nije loš način da sebi olakšaš i odeš bez bola. Kao Maria Divina.
Sve je oko mene i u meni bilo prazno. Sve ređe sam uživala na sceni. Pohodile su me u snovima smrti onih koje sam volela.
A naročito onih 6. Čitala sam puno o važnosti i snazi broja 7.
Zašto onda ja ne bih utonula u beskonačnu vrednost tog broja, u njegovo nezaustavivo nadiranje ka večnom trajanju.
Bila sam previše umorna da iznova i iznova plačem posle spuštanje zavese.
Sedma smrt. U noći između 2. i 3. maja obukla sam svoju svilenu spavaćicu,
najlepšu i najnežniju od mnogih koje sam imala i oblačila.
Sabrala sam u magični skup u svom dlanu sve svoje tablete za spavanje. Progutala ih i zalila konjakom.
Legla sam mirno u svoju postelju od najskupljeg satena i bila neobično srećna što ću se uskoro probuditi
u nekom drugom, lepšem svetu.
Tamo me čekaju tata i mama, moj Luiđi, moje dete kome ću tamo moći da budem majka.
Čeka me tamo i dragi Lusjen i Majk, i moj faraon, kralj, vitez i varalica – moj toliko voljeni Rišar.
A kada sve njih izgrlim, poleteću u zagrljaj Jolandi koju sam iz sebe oterala da bih postala Dalida.
Nema više Dalide.
Mene možete da zaboravite, ali pevajte moje pesme. One su nešto najiskrenije što sam ovom svetu, koji napuštam tonući u konačni san, pružila bez trunke žaljenja.
Moj najdraži Luiđi me je naučio da se na drugu stranu ne odlazi u ćutanju, bez reči.
Važna je oproštajna poruka.
“Ovaj život je nepodnošljiv za mene. Oprostite mi.”
Sedma smrt. Poslednja smrt. Moja je poslednja. Još jedno samoubistvo. Tako su anđeli odlučili.
Moja je poslednja. Sedam anđela me je odvelo tamo gde su me sve moje prethodne smrti dugo čekale.
Sedma smrt. Stavila sam tačku. Ciao, ma vie, ciao! Vado via lontano a cercare un altro mondo…
(Ćao, moj živote, ćao! Odlazim daleko da potražim neki drugi svet…)
Njena nepodnošljivost života posle toliko godina borbe nestala je u jednom jedinom snu. O tuđim izborima nećemo i ne smemo suditi. Ma koliko bila uspešna, voljena, obožavana, bogata i iskustvima i izobiljem, uvek ju je pratila senka samoubistva. Oko nje su dragi ljudi padali u crnilo te pošasti bespovratno.
A ona je nizala tugu na tugu, nikada do kraja nijednu smrt nije prežalila. Na kraju, ostajala bi sama svake noći u postelji od hladne tišine i dalekih izmenjenih zvukova, kao kroz more, onih koji su otišli pre nje. Depresija koju je već dugo nosila kao nevidljivi skupoceni plašt uvek se raduje da u sebe utka tuge onog koga je zaposela. Zato je nepodnošljivost života postajala snažnija, jasnija, neprobijnija – ustaljena i neuništiva.
Treba dodati i to da tadašnja psihijatrijska i psihoterapeutska praksa zbog svog stepena razvoja i nedostatka otvorenosti praktičara, čak i njihove uskogrudosti, nije mogla da ukroti i umanji Dalidinu nepodnošljivost življenja. Nije više imala snage da se bori. To je bilo jasno. I njeni najbliži su to videli. I strepeli su. Mnogo su strepeli, ali nis mogli da je štite na svakom koraku od spostvenih odluka, niti bi to Dalida dozvolila.
Ipak, u njenom slučaju mnogo je faktora zakazalo, od ljudskog do stručnog. Depresija kao ozbiljna disfunkcija u mentalnom zdravlju, kao ozbiljno oboljenje, nažalost tada nije sasvim ozbiljno svhatana od strane struke, a od ljudi još manje, čak je u mnogim krugovima bila i tabu tema. Sve je to dovelo do fatalne Dalidine odluke, kao i još tajni koje nikada nećemo saznati niti su nama namenjene da ih otrikijemo.
Dalida je vrlo često i kroz svoje pesme predviđala događaje koji će joj kreirati sudbinu i baš zbog te predikcione težine koju nose, te pesme su postale kultne, bez obzira da li su njene ili u njenom izvođenju. To su pesme “Ciao amore Ciao”, “Il venait d’avoir 18 ans”, “Je suis malade”, “Avec le temps”, “Pour ne pas vivre seul”, iako je ovde, oni koji je znaju, pamte najviše po pesama veselijeg ritma i teksta “Paroles, Paroles” i “Gigi L’amoroso”.
Niko nije imun na tugu
Nažalost, svedok sam da su mentalni poremećaji kao što su depresija i anksioznost, mada široko prisutni među ljudima ove planete, i dalje tretirani vrlo diskriminišuće u odnosu na fizička oboljenja. Dok ovo pišem već dugo se borim i sa depresijom i anksioznošću i često se osećam diskriminisano ili čak i dobijem poneku “šaljivu opasku” koja je u stvari uvreda koja dolazi iz opšteg nerazumevanja, ravnodušnosti i neznanja većine ljudi o ozbiljnosti ovih poremećaja i šta mogu učiniti čoveku koji se sa njima bori.
Te “opaske” obično zvuče ovako: “ ma šta si umislio, zanosiš se, ma nije ti ništa, ustaj i radi, hajde ne traži izgovor za lenjost; ma kakva depresija i anksioznost, idi kopaj, pa da vidiš kako će da prođe…” i slično. A retko ko razume šta to znači biti, na primer, 20 sati u stanju povišene anskioznosti kada ni lekovi ne pomažu, ili kada ne želiš i ne možeš da ustaneš iz kreveta, budiš se sa ogromnom teskobom i strahom od budućnosti, proplačeš svako ustajanje iz kreveta, ne veruješ u sebe, ne vidiš izlaz i celoga dana ležiš, grčiš se i rastežeš, okrećeš oko svoje ose, izašao bi iz svoje kože.
A onda večeri i dani i dani i večeri usamljenosti, jer oni koji bi mogli da budu tada s tobom, takođe, imaju svoje probleme, svoje obaveze, svoje radosti u koje nisi uključen, svoje borbe i svoje živote. Depresija i anksioznost, bolesti svaremenog društva (kako ih zovu), umotane u veliku, suštinsku, gušeću usamljenost – sve to je nepodnošljivost života. I istina je da ti i najgore misli prolaze kroz glavu. Završiti sa svim. Ali opet, voliš život, želiš da ga živiš srećno, uspešno, ostvareno. Kada bi me neko pitao kako zamišljam pakao – eto tako.
Ovaj tekst pišem u godini velikog jubileja – devedesetogodišnjice od rođenja velike Dalide, koja je bila 17. januara. Ideja je bila da tekst objavim na njen rođendan, 3. maja, ali svi znamo kakva se neslućena, ogromna tragedija tada desila i promenila nas zauvek. Dok sam razmišljao o ovom tekstu kome je prethodila ova moja lirska proza – nešto između pesme i poeme – cilj mi je bio da kroz primer Dalide kao simbol tragedije koju su oblikovale surove okolnosti i konstantna borba sa tugom i sa depresijom, skrenem pažnju na to da niko nije imun na velike gubitke, na duga i nedovršena, akumulirana tugovanja, a posebno na mentalne poremećaje i oboljenja.
Narušenost i nebriga o mentalnom zdravlju mogu da donesu mnogo toga lošeg, pa i da izazovu najgore ishode, kao što je bio taj prvi, Dalidin, 3. maja 1987. koji je u vezi sa ovim tekstom, i ovaj drugi, 3. maja 2023. mnogo veći, bolniji, sa dalekosežnim posledicama, kada su u školi izgubila život nevina deca. Ovaj tekst sam počeo sam da pišem u jednom sasvim drugom kontekstu, sa više nade, a sada ga završavam u polju sveopšte tuge, suočavanja sa novom stvarnošću, pod okriljem protesta, u tihoj žalosti koju svi i dalje nosimo pod rukama. Verujem da bi Dalida razumela takvu promenu mog tona i proširivanje teme. Znam da razume tamo gde je sada.
Dalida nam je ostavila veliku muzičku zaostavštinu, ali i veliku lekciju o sudbini koju su oblikovale tragedije koje nije uspela do kraja da prevaziđe, zato je izabrala jastuk smrti i koktel tableta za spavanje i alkohol, ali i lekciju o tome da se čovek može boriti protiv smrti, jer uvek može da se iznađe način. Potrebna je podrška bliskih kao i stručnjaka, potrebno nam je vođstvo univerzuma. Potrebno je sakupiti sve metode i mogućnosti kako bi izlile jedan jedini put – put ozdravljenja. Dalida nije uspela u tome, ali je uspela u svemu drugom. Tako i treba da je pamtimo – kroz pesme i muziku koju je svojim autentičnim umetničkim bićem vinula u večnost.
I jedan dodatak na kraju: pesma Sedam Dalidinih Smrti, kao poetska okosnica ovog teksta, jeste i predložak za moj budući-art film posvećen ovoj velikoj umetnici, koji će biti praćen performans-predstavom uživo, a koji ću realizovati sa nekoliko sjajnih umetnika, ali i stručnjaka iz drugih oblasti. Dalida se vraća u Beograd. Sa celokupnim prtljagom. Sve što je već otkriveno neće se sakrivati. Sa velikom odgovornošću na ovaj način nadogradiću Dalidinu istinu. Pozvala me je jedne noći u snu, jasno i s namerom. Ne mogu se o njen poziv oglušiti.
26. jun 2023.
Miodrag Kovačević, multimedijalni umetnik i filolog | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Miodrag Kovačević Instagram: https://www.instagram.com/misha.invisible/
