Dok su na Zapadu razlozi za regulisanje ove delatnosti, posebno u kontekstu vezanom za maloletnike, primarno zdravstvene prirode, u Kini je ideologija na prvom mestu, i to ona konfučijanska.
Tetovaže. Svuda u svetu prožete su kontroverzama, upitnicima i predrasudama. Tokom vekova, tetovaže su opravdano stekle i kriminalnu konotaciju. Osuđenici, vojni dezerteri i prostitutke često su bili tetovirani kao trajni podsetnik na grehe koje su počinili. To su bili znaci srama koji bi vas zauvek „zaprljali“. Sporan je i njihov način nanošenja, higijena, potencijalna kancerogenost, boje koje se koriste i njihovo poreklo.
Jakuze, ruska mafija, latinoamerički bande, suze na licima Afroamerikanaca koje simbolizuju počinjena ubistva. Jedna od prvih asocijacija na zatvor, osim turobnog sivila i zidova su i tetovaže.
Kada su se kineske organizovane kriminalne grupe, „trijade“, pojavile u 18. i 19. veku, njihove tetovaže su predstavljale dokaz članstva u određenoj bandi i statusa odmetnika. Kada je Komunistička partija Mao Cedunga preuzela vlast, tetovaže su bile dodatno na margini, ne samo kao znak labavog morala, već i kao dokaz nezdravog buržoaskog individualizma. Revolucionarni heroji nikada nisu imali tetovaže. Stereotipi oko tetovaža delimično su ukorenjeni u istorijskim asocijacijama na kriminal. U staroj Kini, obeležavanje lica prestupnika trajnim mastilom se smatralo jednom od „pet kazni” pored pogubljenja i amputacije.
Dakle sve predrasude koje na Zapadu postoje vezano za ovu formu umetnosti, u Kini pomnožite sa sto, a na to dodajte i prilično rigidan društveni sistem i kruti državni aparat, koji ne sluša, već izdaje komande.
Na toj liniji je i skorašnji sudski proces tattoo umetnika iz provincije Šanksi, koji je nakon tetoviranja 43 maloletnika, postao je jedan od prvih optuženih po novom zakonu o starosnom ograničenju, koji je stupio na snagu u junu. „Svojim ponašanjem zadirao sam u fizičko i mentalno zdravlje maloletnika“, glasilo je njegovo pokajanje. Recitacija.
Ideologija – Kina protiv repera, fudbalera, muzičara
Dok i mnoge druge zemlje sprovode slična pravila koja zabranjuju mladima da se tetoviraju, kineski državni mediji sugerišu da je zaštita maloletnika isto toliko vezana za ideologiju kao i za zdravstvenu zaštitu, čak je i ispred nje.
Tabloid Global Times tvrdio je da tetovaže „odvraćaju maloletnike od uspostavljanja osnovnih socijalističkih vrednosti“, jer mogu da prenesu „štetne ideje“ kao što su „feudalno sujeverje“, „kultura bandi“ i „prekookeanska kultura“. U međuvremenu je časopis Peking Youth pisao o tome da se subkultura tetovaža „sukobljava“ sa mejnstrimom – u ovom slučaju proklamovanim od strane države.
Ovaj zakon, koji zabranjuje ljudima i da podstiču osobe mlađe od 18 godina da se tetoviraju, samo je najnoviji potez u sve većem suzbijanju bodi arta u Kini. Logičan je, ali se iza njega krije težnja da se tetovaže generalno proskribuju.
Sa nacionalističkim programom vladajuće Komunističke partije koji oblikuje sve, od filmova do arhitekture, možda i nije iznenađenje što zvaničnici u zemlji sve više povezuju tetovaže sa nemoralom i zapadnim uticajem.
Godine 2017. državna administracija za sajber prostor proglasila je nezakonitim prikazivanje tetovaža tokom striminga uživo ili u video snimcima postavljenim na društvenim medijima. Sledeće godine, kineski medijski regulator presudio je da TV stanice ne bi trebalo da prikazuju glumce sa tetovažama i hip-hop kulturu. Ovo se posebno odnosilo na repere, pa je PG One, tetovirana zvezda hit rijaliti TV emisije The Rap of China, nestala sa ekrana skoro u potpunosti na nekoliko meseci.
Sina, matična kompanija platforme društvenih medija Veibo, koja se često naziva „kineskim Tviterom“, takođe je uklonila sadržaj, objašnjavajući da vlada zahteva da programi ne bi trebalo da prikazuju „subkulturu i obeshrabrenu kulturu“.
Takođe je fudbalerima koji predstavljaju Kinu zabranjeno da rade nove tetovaže, a sportske vlasti su naredile onima sa postojećim bodi artom da ih uklone ili prekriju kako bi dali „dobar primer društvu“.
Mnoge organizacije javnog sektora su eksplicitno navele u opisima poslova da ljudi sa tetovažama ne ispunjavaju uslove za određene uloge, uključujući policajce, vatrogasce, pa čak i putare. Pre tri godine zvaničnici u severozapadnom gradu Landžou naredili su taksistima da uklone velike tetovaže na osnovu kojih „mogu izazvati psihičku nelagodnost kod žena, dece i drugih putnika“.
Mladi protiv Konfučija
Stigma vuče korene i dalje, sve do konfučijanskih vrednosti, stvorenih pre 2.500 godina.
U konfučijanizmu, očuvanje kože i tela nasleđenih od roditelja bilo je primer pobožnosti i to se smatralo neophodnim za civilizovano društvo – da se telo vratio u zemlju onako kako je došlo na svet, putem roditelja, neokaljano, bez pirsinga ili tetovaža. Za neke ljude ovo je i dalje bliska i važna vrednost, ali za mnoge je paleta boja u igli postala strast jača od navedenioh okvira, u zemlji u kojoj je tetoviranje više stigmatizovano nego na Zapadu jer se ljudi više obaziru za proklamovanu opštu društvenu korist i ispunjavanje obaveza u tom kontekstu.
Sloboda
Ali uvek nekako sa restrikcijama dolazi i sloboda, bunt i prkos. Nije to samo zabranjeno voće. Uprkos zvaničnim restrikcijama, ljudi se generalno sve više tetoviraju na svetu, a procenti rasta ne odstupaju ni u Kini. I te kočnice su se otpuštale polako i stidljivo, ali su se sada ubrzale, a to se posebno odnosi na milenijalce, koji neretko svoje tetovaže kriju.
Na engleskom jeziku „cover up“ kolokvijalno znači tetoviranje, a u Kini ima i to, ali i bukvalno značenje – zataškavanje.
Ne tako davno među mlađom populacijom, po univerzitetima, društvenim mrežama, su kružili mimovi poput slike stranca sa obojenom rukom koji pomaže staroj Kineskinji beskućnici“ uz natpis koji je glasio: „nisu svi ljudi sa tetovažama loši ljudi“.
Šangaj se smatra mekom ove forme umetnosti u Kini. A koliko je tačno porasla potražnja?
Na ovo pitanje jasan odgovor daje podatak da je jedna od najprestižnijih umetnica u Šangaju (čije tetovaže koštaju i preko 3000 dolara) Žuo Danting svoj studio otvorila 2007. godine, kada je u gradu bilo oko 20 radionica u dvadesetomilionskom gradu. Danas ih ima preko 5000, kako je u svom blogu Patch Tattoo Studio naveo Žing Đi. Baš i zbog ovakvih cena tetoviranje je u Kini postalo statusni simbol, poput Guči torbe, koji mogu da priušte samo oni bogatiji.
Hrabre žene
Zanimljivo je da se tetovira veći broj Kineskinja, za koje su društvene stigme još rigoroznije, i to više nisu mali simboli, koji se lako mogu sakriti, već i rukavi preko cele ruke i simboli na vratu, akvarel stil, inspirisan tradicionalnom upotrebom kista i mastila (scene iz prirode, poput bambusa, ždralova i „šan šui“ („planina, voda“) pejzaža koji se istorijski nalaze u kineskoj umetnosti.
Umetnica Song je otvorila svoj studio 2016. godine, i ubrzo je imala podatak po kojem su preko 70% njenih klijenata žene. Pokrenula je projekat pod nazivom „1.000 devojaka“, koji je imao za cilj da ispriča priče o 1.000 klijentkinja i njihovim tetovažama, odnosno iskustvima.
Kinesko društvo postaje otvorenije, sa toliko novih informacija dostupnih na internetu. Prva asocijacija nisu više bande i nasilje, već pravo na lični izraz. U Evropi su tetovaže već neko vreme passe, zbog učestalosti i neimaginacije, a ista sudbina verovatno čeka i Kinu, kada i ona prođe kroz svoj zenit.
Pravna nesigurnost
U Kini ne postoji zvanični sistem licenciranja za umetnike tetovaža. Kao takva, industrija postoji u pravnoj sivoj zoni u kojoj studiji rade bez nadzora ili inspekcije njihove bezbednosti, higijene ili prakse posle nege. Andergraund.
Vlasti očigledno ne regulišu industriju tetovaža jer ne žele ovu branšu da prepoznaju i daju joj kredibilitet.
Umetnici se suočavaju sa sličnim pravnim zavrzlamama i u Južnoj Koreji — i, do presude Vrhovnog suda iz 2020., u Japanu — gde je tehnički nezakonito da bilo ko osim medicinskog profesionalca vrši tetovaže. Ipak, kineska Nacionalna zdravstvena komisija je 2009. godine izjavila da tetoviranje ne bi trebalo da se navodi kao medicinski kozmetički postupak, dok je Ministarstvo trgovine saopštilo da se invazivne operacije kože ne smatraju delom sektora lepote.
Nikome nije jasno da li je tetoviranje pod zakonskom regulativom industrije lepote ili medicinske industrije. Kada bi se pažljivije gledali zakoni i propisi, verovatno bi se daleko manje ljudi usudilo na tetoviranje, jer ako završite u nekom pravnom sporu, jednostavno nemate gde da odete da branite svoja prava. Ali, vraćamo se na bunt.
Deluje da će pravne, ali i ne samo te, tek da se rasplamsaju.
Pavle Jakšić | Vitraž
Follow us on Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
Facebook: https://www.facebook.com/vitraz.net/
